То је Мују жа на св'јету било;
Па сједоше под јелу зелену,
И под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила:
„Чудне оњен два добра јунака
„Која би их вила завадила,
"Дати ћу ју стотину цекинах.“
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, каʼ да се помами,
Кад погледа, угледа ђевојку,
Па Алију брата дозиваше:
"Устан, Але, дома да идемо!"
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
„А не, Мујо, рђа те убила!
„Тебе двије, а мене ни једна!" )
То је Мују жа на свјету било,
Од појаса повади ханџара,
И Алију на срце удрио.
Паде Але на зелену траву,
А Мујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ђевојку,
3) Ваља да је Мујо био ожењен, или се Алији приви
дјело, да код Муја стоје двије дјевојке?
И окрену двору низ планине.
Стаде цика Алијна вранчића,
Але рањен брата дозиваше:
„О ти Мујо, брате и крвниче!
,Поврни се, Мујо, на трагове,
„Узми мога малога вранчића,
„Да не вишти пусти проз планину; А биће ти по дружини Фала,
Тад се Мујо натраг повратио,
Те он узе Алијина вранца,
На њег’бачи лијепу ђевојку,
И умину Мујо планинама.
Кад је био насред друма пута,
Срете врана без деснога крила,
Па је тици ријеч говорио:
„А тако ти, црна тице вране!
„Како ти је без деснога крила?"
Но му тица писком одговара:
„Мене јесте без крила мојега,
„Како брату, који брата нема,
Ка и тебе без Алије, Мујо!“
Онда Туре собом бесједило:
„Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!
„Да буд ли ме тице прекорише,
„Да како те браћа и дружина!
Но му таде вила говорила:
„Поврни се, Мујо, на трагове!
„Некада сам видарица била,
„Ја бих твога брата извидала. “
Поврну се Мујо на трагове,
А кад тамо до језера дође,
За собом се Туре обрнуло,
Виђе вранца, а нема ђевојке!
Брзо Мујо припаде Алији,
Али му је душа испанула.
Кад то виђе Мујо Туре младо,
Од појаса ханцар повадио,
Њиме своје срце прекосио.
Змија младожења.
Стан’те, браћо, да ви чудо кажем:
Ожени се краље од Будима
Ето данас девет годин' дана,
Ништа краље од порода нема.
Подиже се краље Милутине,
Прав отиде у лов у планину,
Да он лови лова по планини.
Тако њему Бог и срећа даде,
Нит’улови срне ни кошуте;
Врло краљу жеђца одолела,
Па се диже на воду студену,
Те се напи воде студенице,
Заклони се за јелу зелену;
Мало време за тим постајало,
Ето отуд до три горске виле,
Напише се воде студенице,
Па код воде сташе беседити;
Но беседи вила најстарија:
„Чујете л' ме, до две миле ћерке!
"Знате л', ћерке, јесте л' запазиле,
„Кад с ожени краље од Будима?
„Ето данас девет годин' дана,
,Како је се јадан оженио,
И не има од срца порода.
Још овако вила беседила:
Зна ли која какога лијека,
"Не бил љуба трудна заходила?“
Обе млађе ништа не говоре,
Салт говори вила најстарија:
„Да зна краље, како ја што знадем,
„Да сакупи Будимске девојке,
„Да донесе млого сухо злато,
„Да саплете ону ситну мрежу,
„Ситну мрежу од сухога злата,
„Да је баци у тихо Дунаво,
„Да увати рибу златнокрилу,
„Да јој узме оно десно крило,
Опет рибу у воду да пусти,
„Крило да да госпођи краљици,
„Нек изеде оно десно крило,
„Једнак ће му трудна заходити. “
А то краљу и слуша и гледа,
Он се диже у града Будима,
Па сакупи Будимске девојке,
И донесе млого сухо злато,
Те саплете ону ситну мрежу,
Ситну мрежу од сухога злата,
Меће мрежу у тихо Дунаво;
Тако њему Бог и срећа даде,
Те увати рибу златнокрилу,
Па јој узе оно десно крило,
Опет рибу у воду пустио,
Крило носи госпођи краљици,
Те јој даје оно десно крило ;
Как изеде оно десно крило,
Једнак му је трудна заходила.
Носи бреме за годину дана,
Дође време, бреме да се има,
Немаде се једно мушко чедо,
Но с имаде једна змија љута;
Како паде змија на земљицу,
Једнак змија у дувар одмиле.
Тад отрча краљица госпођа,
Па овако краљу беседила:
„Камен, краље, да се обрадујеш,
„Обрадујеш од срца породу!
„Немаде се једно мушко чедо,
"Но с имаде једна змија љута;
„Како паде змија на земљицу,
„Једнак змија у дувар одмиле.“
Тада краље вако беседио:
„Вала Богу на његову дару!"
Тако стаде за седам година,
Но беседи змија из дувара:
"О мој бабо, од Будима краље!
Што ти чекаш, те не жениш мене?“
„Моја змијо, мој худни породе! „Ко ће дати за змију девојку?“
|