Но овако змија беседила:
„О мој бабо, од Будима краље!
„Ти оседлај коња Ластавицу,
„Па ти иди ка Призрену граду
„Од Призрена цару честитоме,
„Цар ће дати за мене девојку.“
Кад то зачу од Будима краље,
Он оседла коња Ластавицу,
Па се меће јунак на другога,
Право оде ка Призрену граду;
Каде дође цару под дворове,
Сам га царе с куле угледао,
Па он сљезе низ кулу високу,
Те га срете у својој авлији,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Па га узе за десницу руку,
Одведе га на високу кулу,
Слуг узеше коња Ластавицу,
Одведоше у новога ара.
Пише вино три бијела дана,
Док се рујна понапише вина,
Докле винце уљезе у лице,
А ракија стаде говорити;
Узмучи се краље од Будима!
Познаде га царе од Призрена,
Па је њему био беседио:
„А Бога ти, краље од Будима ! „Што је тебе, кака је невоља?
Те си ми се тако узмучио ?
Стаде краље њему беседити:
„Чујеш мене, царе од Призрена!
„Знаш ли, царе, јесил запазио
„Кад сам ти се јадан оженио ?
„За пунијех до девет година
„Ја немадох од срца порода;
„Кад с напуни девет годин’дана,
„Немаде се једно мушко чедо,
„Но с имаде једна змија љута;
„Како паде змија на земљицу,
„Једнак змија у дувар одмиле.
„Ет од таде седам годин' дана,
Но беседи змија из дувара:
,,,,О мој бабо, краље од Будима!
,,,Што ти чекаш, те не жениш мене?““ 125 „Ја сам вако змији беседио : ,,,,Моја змијо мој худни породе! ,,,Ко ће дати за змију девојку ? „Но је мене змија беседила : „„О мој бабо, од Будима краље! Ти оседлај коња Ластавицу, „„Па ти иди у Призрена бела ,,,,Ка ономе цару честитоме, „Цар ће дати за мене девојку. “ „И ја сам се јадан потрудио И ка тебе царе доходио.
„Чујеш мене, краље од Будима! „Ти ми иди у Будима града,
Те ти питај змију у дувару,
„Може ли се змија подватити, "Да доведе кићене сватове
„Од Будима до Призрена бела,
„Да их нигде сунце не огреје
„Још никаква роса не окваси ;
"Ако с' може змија поуздати,
„Ја ћу дати за змију девојку.“
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се меће коњу на рамена,
Оде право преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још краље овако мислио:
„Авај мене! до Бога једнога!
„Где ћу наћи змију у дувару,
„Да јој кажем од цара поздравље ?“
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
"О мој бабо, од Будима краље!
„Даде л' царе за мене девојку?"
Но овако краље беседио:
„Змијо моја, мој худни породе!
"Ако с можеш, змијо, поуздати,
„Да одведеш киту и сватове
„Од Будима до Призрена града,
„Да их нигде сунце не огреје
„Нити каква роса не ороси,
„Даде царе за тебе девојку;
„Акол не моʼш одвести сватова,
„Не да царе за тебе девојку.“
Но овако змија проговара:
„Купи свате, хајде за девојку;
„Ја ћу одвест’кићене сватове, „Да их нигде сунце не огреје
Ни кака их роса не зароси.
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлије шета;
Ту викнуше ти лаки чауши :
"Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, млади младожења!“
Кад то зачу змија из дувара,
Тад се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нитих каква роса заросила.
Кад одоше у Призрена града,
Уљегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не, шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлије шета.
Чудно их је царе дочекао,
И чудно их даром даривао:
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши :
,Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, куме и старојко!
„Хазур да си, Призренка девојко!
„Време дође, полазит хођемо.“
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара,
Тад се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,
Свадбу 'граше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану;
Дође време, да с сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,
|