„Док ми, брате, скупа пребивасмо
„И мајка нам двори управљаше,
„Тад се наши двори бијељеше,
И гости нас често походише, „Походише Сримјемски кнезови,
И сам главом Српски цар Стјепане;
А како се, брате, растадосмо,
„И љубе нам двори управљају,
„Тако наши двори потавњеше,
„И гости нас, брате, оставише,
„Не походе Сријемски кнезови,
„Нит сам главом Српски цар Стјепане; Та с кога је? да од Бога нађе!“
Јакшић Митар брату бесједио:
„Јакшић Богдан, мој мио брајане!
„То је, брате, с твоје вјерне љубе,
„С Вукосаве, да од Бога нађе!"
То Богдану врло мучно било,
Пак је Митру тихо бесједио:
„Јакшић Митре, мој мио брајане!
„Ходи, брате, да кушамо љубе,
„Да видимо, ил' је с моје љубе,
"Ил' је моје, ил' је, брате, с твоје.“
Што рекоше, то и учинише:
Богдан оде к љуби у тимаре,
Митар оста двору на пенџеру,
Да он слуша, што ће бесједити.
Јакшић Богдан љуби бесједио:
„Вукосава, моја вјерна љубо!
..Ја бих теби нешто бесједио,
„Али не знам, јели твоја воља!"
Љуба њему тихо одговара:
„Господару, Јакшићу Богдане!
„Говор, душо, штогод ти је драго,
„Још ти нисам воље покварила,
„А ни сад ти покварити не ћу.“
Јакшић Богдан љуби бесједио:
„Вукосава, моја вјерна љубо!
„Краљ Будимски свога жени сина,
„Брата Митра зове у сватове,
„Митар иште коња и оружје, „А и наше Турско одијело,
"Хоћу л дати, моја душо драга ?"
„Што сам теби код бабајка везла,
Пак ти нисам за њу казивала,
„Јер је нисам била испунила,
„А сад сам је испунила златом;
„И даћу му ђердан испод врата,
„Један ђердан од жутих дуката,
„А други је од б'јелог бисера,
Плести ћу ") му коњу усред гриве, „Нека диче краљеве сватове.“
11) Мјесто плести ћу у говору би се казало илешћу.
Митар слуша двору на пенџеру,
Што говори госпођа снашица,
Од милина сузе прољевао,
Пак одоше до његова двора,
Богдан слуша двору на пенџеру,
Што ће Митар с љубом бесједити,
Митар иде двору у тимаре,
Пак бесједи својој вјерној љуби:
,0 Милице драга госпођице!
„Ја бих теби нешто бесједио,
„Али не знам, јели твоја воља!"
Љуба њему тихо одговара:
„Говор, душо, штогод ти је драго.
Јакшић Митар љуби бесједио:
„О Милице, вјерна љубо моја!
„Краљ Будимски свога жени сина,
„Пак Богдана зове у сватове,
„Богдан иште коња и оружје,
„А и наше Турско одијело,
„И он иште седло оковано;
„Хоћу л дати, моја душо драга?“
Ал бесједи Милица госпођа:
"Камму коњи, поклали их вуци!
„Кам' оружје, однели га Турци!
"Кам одјело? остало му пусто!"
Кад је Митар рјечи разумијо,
Увати је за грло бијело,
Како ју је лако уватио,
Обје очи на двор искочише;
Ал прискочи Јакшићу Богдане,
Те он Митра за руку увати:
„Што ћеш, Митре? да од Бога нађеш! Ти погледај твоје соколиће:
„Ти ћеш себи бољу наћи љубу,
„Али њима никад не ћеш мајке;
„Не крвави твоју десну руку;
„А ми смо се већ растали, брате!"
Женидба Јова Будимлије.
Кад се жени Будимлија Јова,
У Јаноку испроси девојку,
Племениту Јаночкињу Јану,
Пак се Јова млого поарчио,
Баш на перо три товара блага;
Ал' јунаку уда срећа била:
У који је данак испросио,
У онај се данак разболео,
Препроси је од Ердеља бане,
Пак се бане више поарчио,
Баш на перо пет товара блага;
Ал и бану уда срећа била:
У који је данак испросио,
У онај се данак разболео;
Пак болују оба младожење.
Бога моли Јаночкиња Јана:
„Дигни, Боже, Будимлију Јову!
А умори од Ердеља бана!“
Бог не слуша госпође девојке,
Већ он чини, што је њему драго:
Диже бана, не диже Јована.
Скупи бане господу сватове,
Те Јаноку оде по девојку.
Здраво бане дође до девојке,
И здраво се натраг повратио,
Кад су били прам' бела Будима,
Стала Јана, те гледа Будима,
Будим гледи, грозне сузе рони:
„О Будиме, велика жалости!
„Нисам рекла мимо тебе проћи,
„Већ сам рекла да у тебе дођем,
„Да ја шетам по тебе, Будиме,
„А да љубим Будимлију Јову."
Ал' то нико не чу од сватова,
До сам главом од Ердеља бане,
Па девојци тијо проговара:
„Ајде, душо, не жали Будима,
„Још је лепши Ердељ од Будима,
„А краснији од Јована бане.“
Оде бане, одведе девојку,
По том прође три године дана,
Придиже се Будимлија Јова,
Пак се Јова куне међ' трговци:
„Браћо моја, Будимски трговци!
„Ја се, браћо, већ женити не ћу,
„Кад је моја одведена Јана.“
Пак садеља танку шајку лађу,
Коју возе тридесет весала;
Накупова сваке трговине,
Понајвише сјајни огледала;
Узе с собом тридесет момака,
|