Кад то зачу Наход-Семеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку,
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег излазио.
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
Љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
„Бе си мене, Наход-Симеуне?
„Бе си мене толико вријеме ?"
Вели њему Наход-Симеуне:
„Не питај ме, оче игумане!
"У з'о час сам рода потражио,
„А у гори дош'о до Будима.“
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Бено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,
записано, чије је оно, ко је он, и чега ради иде по
Па затвора тавницу проклету,
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
Кад изишли кључи из Дунава, „Симеун се грија опростио !“
Тако стаде за девет година.
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо,
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.
Оиеш Наход-Симеун.
Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме;
Царе оће, а девојка не ће:
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, ал' је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.
По том мало време постајало,
Мало време, три године дана,
Мед њима се мушко чедо нађе,
Алга мајка неговат не може,
Већ му сави књиге и кошуље,
Па га зали у олово тешко,
Па га баци у то море сиње:
„Носи, море, са земље неправду;
„Ранитељ је како и родитељ.“
Подиже се патријару Саво,
Подиже се итар лов ловити ;
Лов ловио летњи дан до подне,
И од лова ништа не улови,
Кад се двору беше повратио,
Бог му даде и срећа донесе,
Те он нађе сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
У сандуку чедо мушка глава,
Нит' се смеје, нит' ручицу даје,
Ни крштено, ни знаменовано;
Узе Саво чедо мушку главу,
Однесе га Вилендари цркви,
Па крстише чедо мушку главу,
Лепо су му име наденули,
Лепо име: Наход-Симеуне.
Кад је дете до коња дорасло,
Добра коња и светла оружја,
Лепо дете књигу изучило ;
Ал беседи патријару Саво:
„Чедо моје, Наход-Симеуне!
„Ја сам тебе, чедо, одранио,
„Ранио сам, ал' родио нисам,
Наш'о сам те мору под обалом; Узми, сине, књиге и кошуље,
Пак ти иди од града до града,
, Те ти тражи родитеља свога. “ Узе Сима књиге и кошуље,
Па он оде од града до града,
А кад дође баш у Јања града,
У Јању се царе преставио.
Преставио, и саранили га,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору,
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, а царица не ће,
Већ беседи царица госпођа :
"Одбер'те се шездесет делија,
„На лепоту да нема лепшега,
„На висину да нема вишега;
„Ја ћу стати на бела бедема,
„Бацићу се злаћеном јабуком,
„Ко уграби злаћену јабуку,
„Онога ћу верна љуба бити.“
Одбраше се шездесет делија,
На лепоту да лепшега нема,
На висину да вишега нема,
И стадоше граду под бедема,
А царица граду на бедема,
Па се баци злаћеном јабуком;
Ту се деси Наход-Симеуне,
Те уграби злаћену јабуку,
Па се венча с царицом госпођом.
По том мало време постајало,
Мало време три недеље дана,
Подиже се Наход-Симеуне,
Подиже се итар лов ловити,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору;
Кад царица постељу претресла.
Она нађе књиге и кошуље:
Мили Боже! на свему ти фала! „Да врло сам Богу сагрешила!“ Кад је било сунце на заоду, Иде Сима из лова итрога, Предњег шета госпођа царица. Рони сузе низ господско лице: „Чедо моје, Наход-Симеуне! „Да врло си Богу сагрешно! „Јер си своју обљубио мајку „У незнању, моје чедо драго!" Кад то зачу Наход-Симеуне, Проли сузе низ господско лице, Право оде Вилендари цркви, Паде Сави преко свилна крила, Стаде грозне сузе проливати: „А мој бабо, патријару Саво!
"Да ти кажем до две до три речи:
„Ја сам Богу врло сагрешио,
„Јер сам своју обљубио мајку
„У незнању, родитељу Саво!
„Можеш ли ми за то дуовати?“
Ал беседи патријару Саво:
„Чедо моје, Наход-Симеуне!
„Не могу ти за то дуовати;
|