„Није шала своја стара мајка!
Овако ти могу дуовати:
„Да сазидам кулу од камена,
„Да те бацим у камену кулу,
„Пак да кључе у море забацим;
„Када кључи из мора изађу,
„Онда ћеш се греха опростити.
Па сазида патријару Саво,
Он сазида кулу од камена,
Баци Симу у камену кулу,
А кључеве у то море сиње.
Прође време тридесет година,
Дигоше се по мору аласи,
И по мору рибу поваташе,
Уватише рибу златоперну,
Поклонише патријару Сави,
Кад је Сава рибу распорио,
У риби је кључеве нашао,
За то Сава и заборавио.
Почем виде, по том и познаде: „Јаој мени до Бога вишњега!
„Ја сам Симу и заборавио,
„Ово с кључи од мојега Симе."
Па отвори на тавници врата,
Ал се онде Сима преставио,
Преставио, и посветио се.
Глас дадоше на четири стране,
Скупише се млоги свештеници,
Те чатише три дни и три ноћи,
И држаше велика денија
И чатише велике молитве:
Моле свеца, куд ће светац поћи;
Оће светац Вилендари цркви;
Онде нам је светац почивао
А у красној Вилендари цркви.
Благо оном брату ришћанину!
Кој целива и прилог придаје,
Прилог даје, и очима гледи.
Предраг и Ненад.
Рани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.
Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
„Ој дружбино, моја браћо драга!
„Ја сам вам се зажелио мајке,
„Ајте, браћо, да делимо благо,
„Да идемо сваки својој мајци. “
Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
„Ој дружбино, моја браћо драга!
„Брата немам, а сестрице немам,
„Већ: тако ми Бога јединога!
„Десница ми не усала рука!
„Добру коњу грива не опала!
„И бритка ми сабља не рђала! 1)
„Ни у мене више нема блага."
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци.
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
„Ој старице, моја мила мајко!
13) За чудо је, како се у Црној гори не куну оружјем,
а приповиједају, да је у Арнаута, њиховијех сусје
„Да ми није од људи срамоте,
„Да ми није од Бога греоте,
„Не би рек'о, да си моја мајка :
Зашт’миниси браца породила,
„Јали браца, јали милу сеју?
„Кад сам био с друштвом на деоби, Сваки
Ми се заклињаше тешко:
„Који брацем, а који сестрицом, „А ја, мајко, собом и оружјем „И добријем коњем испод себе.“ Стара му се насмејала мајка: „Не будали, млађани Ненаде! „Ја сам теби браца породила, „Предрагога твог брата рођеног, „И јуче сам за њег разабрала! „Да с наоди и да ајдукује „У зеленој гори Гаревици, „Пред четом је јунак арамбаша. Беседи јој млађани Ненаде: „Ој старице, моја мила мајко! „Покрој на ме све ново одело, „Све зелено од чое зелене, „А ократко с горицом једнако, „Да ја идем браца да потражим, „Да ме жива моја жеља мине. Беседи му стара мила мајка: „Не будали, млађани Ненаде! „Јер ћеш лудо изгубити главу. “ Али Ненад мајке не слушаше, Beh
он чини, што је њему драго: Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
„Гаревице, зелена горице!
„Не раниш ли у себи јунака,
„Предрагога мог брата рођена ?
Не раниш ли у себи јунака,
„Који би ме с брацем саставио ?"
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
„Ој дружбино, моја браћо драга!
„Испадните на друм за бусију,
„Дочекајте незнана делију,
"Нитга бијте, нити га глобите,
„Већ га жива мени доведите:
Откудгод је, он је рода мога. ‘ Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.
Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
|