„Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
„Како мене и брата мојега!
„Што ме тужан овуд потерало ;
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
„Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
„Кано мене и брата мојега!
„Што ме тужан овуд потерало !"
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Трећи с десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
„Зле га сео, Предраг арамбаша!
„Дође теби незнана делија,
Исече ти по гори дружбину. “
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица.
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија :
„Јо јуначе, из горе зелене!
„Жива тебе, брате, Бог убио!
„Десница ти усанула рука,
„Из које си стреле испустио!
„И десно ти око искочило,
„С којим си ме, море, намотрио! „Још те твога брата жеља била, „Кано мене и брата мојега!
„Што ме тужан овуд потерало,
„Наопако а по моју главу!"
Кад је Предраг речи саслушао,
„Тко си јунак, и чијег си рода?"
Рањен Ненад њему одговара:
„Што ме, море, ти за рода питаш? „Од мене се оженити не ћеш;
„Ја сам јунак млађани Ненаде,
Имам стару саморану мајку,
„И једнога брата рођенога,
, Предрагога мог брата рођена,
Пак се диго да њега потражим,
„Да ме жива моја жеља мине,
Наопако а по моју главу!“
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
„Ја сам Предраг твој братац рођени
„Можеш ли ми ране преболети?
„Да подерем танане кошуље,
„Да те видам и да те завијам. “
Рањен Ненад њему одговора:
„Та ти ли си, мој брате рођени!
„Вала Богу, кад сам те видео,
„Те ме жива моја жеља мину;
„Не могу ти ране преболети,
„Већ ти проста моја првца била!“
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
„Јо Ненаде, моје јарко сунце!
„Рано ти ми ти беше изишло,
„Па ми тако рано ти заседе!
„Мој босиљче из зелене башче!
Рано ти ми беше процватио,
„Па ми тако рано ти увену!"
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.
Цар Дуклијан и Крститељ Јован.
Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је Крститељ Јоване.
Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
„Ходи, побро, да се посиграмо,
„Ти коруном, а ја ћу јабуком.“
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
„А не плачи, драги побратиме!
„Не мој мене уграбит' коруну,
"Ја ћу тебе извадит јабуку.“
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
„Боже вјечни и пресвети оче!
„Хоћу ли се тобом заклет криво?
"Хоћу л цару уграбит коруну?"
Господ њему ријеч говорио:
"О Јоване, моја вјерна слуго!
Закуни се мноме трипут криво,
„Теке не мојијем именом.“
Свети Јован слеће на пржину.
Таде царе из мора изиде,
И изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,
А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
„А не бој се, мио побратиме!
„Не мој мене ти украст коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку. “
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тицу злогласницу,
Па у сиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
И полеће к небу у висине,
А закркта тица злогласница,
У дно мора царе опазио,
Па се загна мору из дубине,
Три је леда главом проломно,
Па се натраг опет повратио,
И на глави ками дофатио,
Мали ками од хиљаде оках,
И проломи дванаес ледовах,
Па је своја расклопио крила,
За Јованом у поћеру пође,
Достиже га на небеска врата,
За десну га ногу уфатио,
Што дофати, оно и окиде.
Сузан Јован пред Господом дође,
Сјајно тунце 14) на небо донесе,
До сад свуда бјеше коруна (corona, круна), а овдје
|