„Него седи с нама за трпезу,
, Слугам подај, нека вино служе.
Превари се Српски цар Степане,
Те он седе с њима за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао,
Слугам даде, да му вино служе,
Да му слуге крсно име служе,
Не послужи крсно име своје
Један данак, како један часак.
Док цар Степан на ногу стајаше,
Стајаше му свети Аранђео,
Стајаше му на десном рамену,
Милује га крилом по образу;
Кад цар Степан седе за трпезу,
Расрди се свети Аранђео,
Удри цара крилом по образу,
Па отиде из царева двора.
То из двора нико не видео,
Разма један калуђере стари,
Па он проли сузе низ образе;
Гледали га цареви дворани,
Пак су њему тијо беседили:
Што је тебе, стари калуђере?
„Штат је мало у цареву двору?
„Ил т’је мало изест', ил' попити? „Или си се, стари, препануо, „Цар ти не ће милостиње дати?“ Ал беседи стари калуђере: „Прођ'те ме се, цареви дворани! "Ни ми ј мало изест ни попити,
„Нити сам се старац препануо,
„Што м3 цар не ће милостиње дати; „Него виде, што видео нисам:
„Док цар Степан на ногу стајаше, „Стајаше му свети Аранђео,
Стајаше му на десном рамену,
„Милује га крилом по образу;
„Кад цар Степан седе за трпезу,
„Расрди се свети Аранђео,
„Уд'ри цара крилом по образу,
Па отиде из царева двора.
То дворани цару доказаше,
Онда царе на ноге устаде,
И подиже триста свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна ;
Те узеше књиге цароставне,
Те чатише велике молитве
И држаше велика бденија
За три дана и три ноћи тавне;
Моле с Богу и свет Аранђелу,
Те се на то једва смиловао,
Смиловао свети Аранђеле,
Те је цару греке опростио,
Што је царе сео за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао.
Ко крсно име слави, оном и по
Што протужи рано у недељу,
У недељу прије јарког сунца,
У Соколу граду бијеломе
У тамници Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Беорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
Богом брате, капиџија млади!
„Отвори ми на тамници врата,
„Да ја идем Петру Мркоњићу,
„Да се молим Пери господару,
„Да ме пусти на Бога на јемца,
„Да отидем на вашу чаршију,
„На чаршију тамо међ трговце,
„Да попросим и леба и вина,
„Да нараним сужње по тамници
„Ради Бога и крсног имена.“
Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г Петар на Бога на јемца,
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Te му даде четири дуката,
Дукат узе леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати;
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
,0 убава лепа славо Божја!
„Свети Ђорђе, крсно име моје!
„Опрости ме тамнице проклете!“
Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
„Чујеш брате, војвода Тодоре!
„Оди к мене, брате, пред тамницу,
„Да ти кажем до две до три речи."
А беседи војвода Тодоре:
„Опрости ми, незнана делијо,
„Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена,
„И кључеви двору однешени.
„Оди к мене, војвода Тодоре
„На тамници отворена врата,
„Отворена врата деветора
„И десето брава Дубровничка.“
Тад' изиђе војвода Тодоре,
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур-калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара :
„Чујеш брате, војвода Тодоре!
Ти се дижи ноћас из тамнице,
„Пак не иди покрај мора сиња,
„Јер су честе у Латина страже,
„Пак се бојим, да те не увате,
"Већ ти иди преко горе чарне,
„Докле дођеш двору господскоме.“
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!
Оде Тодор доље у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
|