Page images
PDF
EPUB

о удвоЈАВА њу слов А.

(de literarum geminatione)
Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је x

у

Сла венском језику, н. п. маажи, міање; снаа; бра, ораа; пра, ipa a; гра, граа; спра, спраа и п. д. Истина да се ове ријечи мушкога ро. да, у родипі. јед. mако изговарају, као да би било једно дугачко а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
„Праа има, ал” олова нема
„IIодигло се неколико Влаа
„И понели у тиквици пра а*)
Два е и два и лешко ће се ђе наћи заједно једно до другога.

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се л послије о претвори уо; аян народ свагда у маковом случају слије она два о у једно дугачко, н. п. колац, коца (мјеспо кооца) ; болан, бона; соко, еб, со, со чица, до, спо, го и т. д. (ја се опомињем са» мо у поп моо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језику х, могу се и два о заједно накип, н. п. соа, у звателн. с

соо; по од, пооде, поодимин т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок). У піаковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у првуу, у кожуу, уруу:

узлу, руу, у кож уу, уу злој капи, и шубари

Два једнака полугласна слова нигѣе не могу стајали заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложе» ној ријечі, н. п. безакоње (мјесто без закоње), безаконик, одржа пти, мачји, мачица (а не маччјии т. д.), квочка, квоче по ина и т. д. или се уметне а међу њи, н. п. oдaдними, изазвами, одадријепи, безазлен; као и са сином, са сестром ; са земљом и т. д.

о слА в ЕҢским слов и мА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae) УСлавенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, п. ј. а, б, в, г, д, е, ж, 5, 3, 3, ї, к, л,

н, о,

п, р, с, п, 8, у, ф, х, 6, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, є, ю, х, , а, о А(я),

ф, ө, у. Ако још к овима додамо лиц (која се налазе у Српским рукописима од 400 и више година), if оно +€, шпио се налази у Србуљама , онда ће и бипи 48. Из овије слова ми имамо: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, ъ (о којима за сад не треба више говорити); а немамо: 5, 5, i, 8, ф, х, ш, щ, ы, ь, , ё, ю, А, , а, е, я, 3, +, ө, ү. Да узгред и њи мало прегледамо: 3 Чила се данас у Славенском језику као из (и Руси су га оставили одавно). 3 Није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено. 1 Значи ) као и, н. и, вї но **), архімандрї мъ, пїю, Марїa и т. д.

3) као јн. п. бліжній, домашній, горній, коз їй и т. д. 8 Значи као и у (и њега су Руси оставили). фC мо је за пуње ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Прости Срб

Вића љи или га изговарају као в, н. п. Стеван, Стева; Вилип, и т. д. или га промијене уп, н. п. Стјепан, Трипуњдан, трипт • кон п. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, које

[ocr errors]

м

[ocr errors]

*) Текоји наши Списапети пишу раана, подраани пи, вооз и т. д

Ово нити је Српски ни славенски, него је Њемачко-Српски: зашто су они виђели ђе Нијемци овако крпе и натежу у њиовом је. зику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се

иште од слова, п. ј. да показују и разлику гласа ў ријечма! **) Већ и Руси пилу вино, архимандри пъ.

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, 'аферим, седеф и т. д. , а пакове Бекоје морамо узималии и Грчке и Латинске: защо hемс и

ми узети фмеђу наша слова. x Иәговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него

су га Србыт или са свим низоспавили (као Талијани у Латинским ријеч-
ма, оnсrе од Лапинскоrа lіоног и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром,
раба р; мануми, дунуп і, маовина, дуовник и т. д. или су
га промијенили ) ув, н. п. сув, глув, кувати, дували и т.
д. 9) уг (у Ерцеговини, и по понајенше на крају ријечні), н. п. до.
фог, ви Бег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и т. д. 3) yj, ж
п. смејн т. д. 4) ук, н. п. жәник.
Какого, што се г претвара ужи уз, ако се у Славенском јези.
ку претвара хусну шI, ну таһовом догађају Србљи су голово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
орашје; дијали, дишем, маапи, машем; снаа, (лат.) сна-
си (и сна»); дува ми, душем (и дува м) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изгова. рало, али га опет морамо узети за луђе ријечи (ок ће преба разумјеmi II саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н, п. воздух; ја овђе нип би смијо упнсапии возду, ни воздуг, ни возду. ни воздук: зашто онда нипи би била ријеч наша ни Рссијска),

као и ф. в Није слово, него је чіпав слог (от, или ом) пријеч. Од прије, док

није било артије ни штампе, морали су људи све књиге писали на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљепшә артије сад; запно су се старали да пишу што се може краће ; и тако су почели надметіани иниле и скраћивапии онакове ријечи, које ч€соо долаз: , и које сраки ласно може погоднин, н. п. xc, өц, Дв дъ, 61, 6, знач. хрнс тос, о пац, давид; Бог, господи п. д. Од овакога писања умали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу шо се поле ћео картамент. 1ц Такођер није слово, него је састављено као и ; Руси ностали,

гоптово, Славенски народи изговарају га као и ч, тако и нови књи. жəьници Српски по Сријему, 10 Бачкој и по Банату; а остали свін Србљін (као н. п. по Србији, по Босни , по Ерцеговини и т. д.) и Бугаон изговарају га као шп, н. п. ане, педропа, пища, пеще. ра, чаппе ісін гіт е, не пі едрола, тя і шпа, пеш мера и т. д.**). Ово је био говор, како га (на шн) hњ:жевници изговарају, у читању Славенск: Кн. га, а у Српски језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пішу са і, или iш м, н, п. и пип, за и пи пипи, штука, іш піене, и по ипап и, приш ти т. д. или ћ, н. п. нок,

пећ, моћи, пећи, жə fiп, пиш уки, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између еніп (гоптово као њемачко й), али у Српск

ском језику нема такогог гласа, нипії та Србљи могу изговорити, него га у

црквеним књигама чају као и, н. п. син, риба, бики п. д. . Није (данас) слово

него је знак, који умекiuава полугласна слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость, се учи ті ем, по њ, лебеђ, радос и т. д. ***), у старим кьи, гама Славенскім нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ), н. 11,

CEIT

[ocr errors]
[ocr errors]

*) Србљн, који живе но варошима (како у Сријему, у Бачк. иу Гант.

птако и у Србији у Босни, радо изговорају ф, піано, да га кашпо и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалили, уфа ми пi и,

за фаши пи, до фатни и т. д. **) и у Сријему има спларије понова, који још овако чате. **) Може бити да Руси могу њим умекшати и оспала полугласна слова

н. п. 6, р, сипі. д. али Србљи не могу. и само ди напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као и К, н. п. госпођ, пућ, коск и т. д. а остали сви Србльи читају, као

ло и говоре , господ, пуп, кос и т. д.

[ocr errors]

вь заповѣдехъ твоихь; кь заповѣдемі твои мы ; печалъ

прїнє пі ме е грѣпникь вставляющих законъ твои и т. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

слије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошло*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горЋ, чаши се вјера, мјера, рјека, горје і т. д. А кад стоји послије лин, онда се л чали као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се уљ, а са н у њ), н.

п. лѣто, нѣдра, чати се љепо, њедраи іп. д. с у почетку се изговара као ѣ (је), н. п. єдинъ , є жъ, чати се једин,

јеж и т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику па

дежа :), н. п. опєць (у родипи. млож), спасєнія (у имем. млож.) и о Какогођ што је ѣ сложено из jие, тако је ю сложено из ји у, н. п.

югъ, царю, мою, чапи се југ, царії, моју и п. д. а кад споји, послије лин, онда се л чанти као љ, н као њ, аю као у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чапи се људи, земљу,

свјаты њу, богињу и п. д. Хјус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. о (4) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу сво.

ја слова. м (я) Сложено је из јна (као иѣ из jие, ию из ји у), н. п. на воръ, а

года, царя, моя, творя мъ, чапи се јавор, јагода, цаpја, пи во рјап, моја и пi. д. А кад стоји послије ли н, онда се лчати као , н као њ ая као а, н. п. земля, Свя пі Ыня, чами се

земља, свја мыња. Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (ньега су Руси изоставили). o Само је за Грчке ријечни. Србільи је друкчије не могу изговорили, него

као пі; Руси понајвише пишу (и изговарају) фмјесто о, н. п. Феодоръ, Афинии п. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) п мјесіп о, н. п. теапі еръ, математика, v Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. п. Паvелъ,

eyxapї спїa, evarтел їe. 2) као и, н. п. муро, туран, нп. д. Већ и Руси пишу Павелъ, евангелїe, пиран нь и т. д.

[ocr errors]
[ocr errors]

аплі ека.

зашто они само

ИЛИ

Ово је био говор о Славенским словима, који је ми немамо (ник нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словна, којије Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, к, 14. и Је и код нас готово само за пуће ријечи (осим увјетцбапії, наруџбина). ћи ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, по вердь, Едь, мъдь,

преба чипали лебеђ, Госпођ, тверѣ, jak, мје; а путі ъ, радость, милость, (ако треба читали) пућ, радос f, м IIл се ћ: онда Славенима треба ћи ћ, као и нама :

слова немају, а гласове имају као и ми. љињ Требало би Славенима какогоћ и нама. Кад би у Славенском језику

(или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или пиреба натити конем, или коњ ем; кони, или ко Iьн; конски, коњски; учителем, нли учитељем; учители, или учипељи; на земли, или на земљи; воли отца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; к оли, или коњи; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсу. дипти, или имају правије ћеца, која поју у цркви Буди им ја Господње, или учитељи и свештеници, који чіпају Господне и т. д.

Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни пиреба чатипи љни њи: зашло је (веле) у именителном умекшано лін, па свуда остаје као љињ; али је по слаб 1,говор: Кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима пнсати я ня ю, него ану, м. п, требало би писати землу, волу; боги.

[ocr errors]

ну, кона, учитела, кону, учни елу, па би се чaтило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учил ему: него је мо, с опрошењем, крлеж, који показује недостатав Славенске Буквице.

Тако је исто потребно ју Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судія, у вин. струю, Трою, судї ю: пребало би и у род. и у дат. писали струји, троји, судији, а не стру и, Трои, суди.

о гЛАСоуДАРЕНИЈу.

(de accentu)

2

[ocr errors]

у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први ( ) спојн над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, в

, врана, вуна, земља, преме мапи, прем е шну п и, пица, пі ми, крст, прст и п. д.

Други (1) стоји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грёна, овца, сека, рука, віками, душа, рикап и, весеље, ті рка ми, срна и т. д.

Трећи (1) споји над оним словом, ће се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, тело, бир, сунце, круг, рој, пам мити, трн, крв, трк, црњка и т. д.

Јемврпі н (*) споји над оним словом, ће се глас пaко протеже, да од протезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. на во; си свуда у родип. млож.) десепi људи, пеш оваца, свију народа и т. д.

Које ријечин на ком слогу имају који знак гласоударенија, по ке се по времену одредипін у граматикама; а ми овђе за сад само да опоменемо још нешто под осије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи :

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у је. днaким ријечva, н. п. ба цапи ошпірије се изговара кад значи ftефеп, него кад значи теrfеn ; піако се ора изговара оштрије кад значи діt rete 3eit, него над значи Die Zup; піако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зало сам ја у оваковим ријечма менуо два знака (*) $е се оплопје изговара, као што се може виђепи код баца пи, јарица, пара и П. д.

2) Код пірећега (C) треба упампили: а) ђе је гођ на другом, или на трећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри (С), н. п. овчар, ралар, радіс пі, господар, го повљење, горі па дник, војводовање и т. д. запо ја нијесамі (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, рамар, рвач, радості, pa ih е ње, но шење, мо мање, гњецован голепі ан, грађанче и лі. д. б) овај се глас налази код свију ријечи , које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. ІІ. г.; повљење, рије ње, војводові іње и лі. д. заліо га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечима, које напријед имају глас другога зна. ка, н. п. пісање. Спіруга іње, досађ й вање, откупљивање, лу. бљење, и т. д. в) голіово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ќе се два налазе на једној ријечи, н. п. пäм кење, судії м, радії м, шара м, вежем и т. д. (у оваковим глаголима).

3) и четвртога је знака (1) глас двојак, које је најлакше познати у jeднaким ријечvia, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десеп лијепи друга (што се конци препредају): овѣе се удесем лијепи друга не протеже тако глас, као уседам друга, него се изговара друга, тако испо кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосвакии по 10 качни дуга; десет грана, и доћао рана и т. д.

2

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, вӧду, віздо, водом, води, вде, вода, віздама; соко, соколе, сӧ коле; Аднат, лёнца (а ронац, ронца!), лънци, лінаца', лонцима; писали, пиш ём, писа ше; јунак, јунака, јуначе, јунака и т. д.

склонЕ НИЈА,

(de substantivorum declinatione)

Сріска имена суштествителна имају четири склоненија

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о, која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број И. јелен,

колач,
дра, мије,

cokó, котао,
Р. јелена,
колача, opaa,

мија,

сокола, котла, Д. јелену, колачу, opay, мију,

соколу, котлу, В. јелена, Колач,

Mrije, сокола, коmао, , 3. јелене, кілачу, браше, мију,

Сколе,

кі пле, т. jеленом,

ќолачем, ораом, міром (мијем) соколом, котлом, с. jелену, Колачу. орау, мију,

соколу,

Кошлу, мложествени број И. јелени,

колачи, ораси, мијови, сокілові, қотлови, Р. јелена, колача,

драа,

мијбра, соколова, колова, д. јеленима *), колачима, орасима, мијовима, соколов има, коліловима, Б. јелене,

колаче,
брае, мијове,

соколове, кіллове, а. јелени,

колачи,
ораси,

соколови, котловік, т. jеленима **), колачима, орасима, мијовима, соколов има, кепіловима, с. jеленима **), колачима. орасима, мијовима, соқдловима, копловима,

ора,

мијови,

* У пјесмама се налази фешто дап. млож. као пвор. јед. (као што је

и у Славенском језику), н. п. Биће доспта меса и гавраном; Тако турком Турски селам даде и т. д. Бешто се овакови далі. млож. падеж може чупи и уговору, особио у Бачкој (по варошимга), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасту на еви или на ови, н. п. Воловом, соколовом, царевом; пријатељем, момком и п. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја по нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим", соколовим”, царев и м”, пријатељіп м (као Турски Турцим Бога називаше) ; или волов'ма, пријатељ'ма и т. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п. прстом, зубом, нок

мом Р **) Бешпіо се може (особипо у Сријему, у Бачкој ну Банату) изостта.

випи ово ма у твор. и у сказ. млож., н. п. сјелен II, на волови, укотловии п. д. и овако се по реченим мјеспима (особилно у писа нь у) изоставља ма утвор, и у сказ. код свију имена (осям прећега склоненија) суштествителни и прилагаліелни, н код Бекоји мјестоименија (н. п. мој, твој, свој, чи ј). Али у Србији, у Босни иу Ерцеговини, слабо се пу пјесмама чује (н. п. Ас ајдуци како начинимо), него се радпје изоспанії пошљедње а, имки испред :. н. п. На синџирим сипіне пнпреике; у Руњансіі:41 зеленим ш.: вици м'; Под чадор” ма робље ioa'jеление и ц. д.

« PreviousContinue »