Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]
[ocr errors]

Немам о што сабље поганити, „Кад на тебе ни хаљина нема.“ Раж.љути се Милош Воиновић: „У стан” море, бијело Латинче! 420 „На тебе су побоље хаљине, „С тебе һу их на себе обући. “ Тад” Латинче на ноге поскочи, Пак посједе помамна дората, Одмах оде польем разиграват",

425 Милош њему стаде на би.љези. Баци копље бијело Латинче На Милоша у прси јуначке ; Милош држи златна шестоперца, На њега је коп.ље дочекао,

430 Пребио га на три половине. Вели њему бијело Латинче : „Чекај мало, црни Бугарине! „Лоше су ми копье подметнули, „Док отидем, да копье промјеним.“ 435 Пак побјеже преко поља равна. Ал' повика Милош Воиновић: Стани мало, бијело Латинче! Мило би ти било побјегнути. Пак поћера по польy Латинче,

440 Доњера га до Леђанских врата, Ал Леђанска врата затворена ; Пусти копље Милош Воиновић, Те прикова бијело Латинче, Прикова га за Леђанска врата, 445 Пак му русу одсијече главу, Кулашу је баци у зобницу;

[ocr errors]

66

[ocr errors]

450

[ocr errors]

455

460

[ocr errors]

66

Па увати његова дората.
Одведе га цару честитоме:
„Ето, царе, заточника главе. “
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
„Честита һу тебе учинити.“
Тек што Милош сједе пити вино,
Ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
„На ливади три коња витеза,
„Под седлима и под ратовима,
И на њима три пламена мача.
„Врхови им небу окренути;
„Да прескочиш три коња витеза:
„Ако ли их прескочити не hеш,
Не ћеш изић', ни извест” ђевојке.
Опет викну телал по сватов’ма :
„Није л° мајка родила јунака
„И усвате цару опремила ,
„Да прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача ?..
Тај се јунак наћи не могаше ;
А.” ето ти млада Бугарина
Пред шатора Српског цар-Стјепана :
„Јел” слободно, царе господине!
„Да прескочим три коња витеза ?
„Јест слободно, моје драго д'јете!
„Него скини Бугар-кабаницу,
„Бог убио онога терзију,
„Који ти је толик у срезао!..
Говори му Милош Воиновић:

[ocr errors]

4.65

[ocr errors]
[ocr errors]

470

[ocr errors]

66

475 480

[ocr errors]

485

490

„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
Не брини се мојом кабаницом ;
„Ако буде срце у јунаку,
„Кабаница не ће ништа смести:
„Којој овци своје руно смета,
„Онђе није ни овце ни руна.“
Па он оде у поље Леђанско ;
Када дође до добријех коња,
Он проводи својега кулаша.
Па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу.“
А он прође с оне друге стране,
Заигра се преко поља равна,
и прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача .
У стави се на својем кулашу;
Па он узе три коња витеза ,
Одведе их Српском цар-Стјепану.
Мало време за тим постајало,
A. повика са града Латинче:
Хајде сада, царе Србљанине!
„Под највишу кулу у леђану,
„На кули је копље ударено,
На копљу је од злата јабука ;
„Ти стрије.љај кроз прстен јабуку.“
Милош више не цһе ни чекати,
Већ он пита цара честитога:
„Јел слободно, царе господине!

„Да стријељам кроз прстен јабуку?“ „Јест слободно, мој рођени синко!“

Оде Милош под бијелу кулу,

4.95

[ocr errors]

500

[ocr errors]
[ocr errors]

505 510

515

[ocr errors]

520

Запе стр'јелу за златну тетиву,
Устријели кроз прстен јабуку,
Пак је узе у бијеле руке,
Однесе је цару честитоме
Лијепо га царе обдарио.
Мало време за тим постајало,
Ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
Изишла су два красьева сина,
„Извели су три л'jепе ћевојке.
„Три ђевојке, све три једнолике,
„И на њима рухо једнолико;
„Иди познај, које је Роксанда;
„Ако ли се које друге машиш,
„Не ћеш изић ни изнијет' главе,
А камо ли извести ћевојке!“
Кад је царе рјечи разумијо,
Он дозива Тодора везира;
„Иди, слуго, те познај ћевојку. “
Тодор му се право кунијане:
„Нијесам је, царе, ни виђео,
„Јер су ми је по мраку извели,
„Када сам је ја прстеновао.“
Цар с удари руком по косъену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо,
Пак нам оста цура на срамоту!“
Кад то зачу Милош Воиновић,
Он отиде цару честитоме:
„Јел” слободно, царе господине!
„Да ја познам Роксанду ћевојку ?

525

94

530

535

[ocr errors]

540

[ocr errors]

545

[ocr errors]

550

[ocr errors]

555

'.

„Јест слободно, моје драго дјете!
„Ал' је јадно уте поуздање;
Како ћеш ти познати ђевојку,
„Кад је нигда ни виђео ниси?
Ал' говори Милош Воиновић:
„Не брини се, царе господине!
„Кад ја биjах у Шари планини
„Код оваца дванаест хиљада,
За ноћ бу,је по триста јањаца,
„Ја сам свако по овци познав'o;
„Роксанду һу по браһи познати. “
Вели њему Српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје цраго дјете!
„Ако Бог да, те познан Роксанду,
„Даһу тебе земљу Скендерију
„У државу за живота твога.
Оде Милош низ поље широко,
Када дође, ђе стоје ћевојке,
Збаци с главе Бугарску шубару,
Скиде слеђа Бугар-кабаницу
(Засија се скерлет и кардиФа,
Засјаше се токе на прсима
Излаћене ковче на ногама:
Сину Милош у пољу зелену.
Као јарко иза горе сунце),
Пак је простре по зеленој трави,
Просу по њој бурме и прстење,
Ситан бисер и драго каменье;
Тад” извади мача зеленога.
Па говори трима ћевојкама:
„Која је ту Роксанда ћевојка,

560

565

570

« PreviousContinue »