„Нек савије скуте и рукаве, „Нека купи бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење; "Ако ли се која друга маши, „Вјера моја тако ми помогла!
Осјећ ћу јој руке до лаката. Кад то чуше три лијепе ђевојке, Обје крајње средњу погледаше, А Роксанда у зелену траву; Сави скуте и свил'не рукаве, Пак покупи бурме и прстење, Ситан бисер и драго камење; А ђевојке двије побјегоше, Али Милош утећ' им не даде, Веће обје увати за руке,
Све три води пред цара Стјепана, Цару даде Роксанду ђевојку,
И даде му једну уз Роксанду, А трећу је себе уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
Ал' још не зна, тко је и откуд је.
„Спремајте се, кићени сватови!
„Вријеме је двору путовати.“
Спремише се кита и сватови, Поведоше Роксанду ђевојку. Кад су били мало иза града, Ал' говори Милош Воиновић: „Господине, Српски цар-Стјепане! „Овђе има у Леђану граду, Има један Балачко војвода,
„Ја га знадем, и он ме познаје; „Краљ га рани седам годин дана, „Да рашћера кићене сватове „И да отме Роксанду ђевојку; „Сад ће њега за нама послати. На Балачку јесу до три главе: „Из једне му модар пламен бије, А из друге ладан вјетар дува; Кад два вјетра из глава изиђу, „Балачка је ласно погубити; „Већ ви ид'те, водите ђевојку, „Ја ћу овђе чекати Балачка,
Не би ли га како уставио. Отидоше кићени сватови, Одведоше лијепу ђевојку, Оста Милош у гори зеленој И са њиме три стотине друга. Кад одоше свати из Леђана, Краљ дозива Балачка војводу: „О Балачко, моја вјерна слуго! Можеш ли се у се поуздати, „Да рашћераш цареве сватове „И да отмеш Роксанду ђевојку?" Пита њега Балачко војвода: „Господине, од Леђана краљу! ,Какав бјеше јунак у сватов’ма, ,Што највеће отвори јунаштво?“ Вели њему Леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода! Ту не има ни једног јунака, Осим једног црна Бугарина
„И то младо још голобрадасто.“ Ал' говори Балачко војвода: „Није оно црни Бугарине, „Већ је оно Милош Воиновић,
„Ни цар Стјепан њега не познаје, „Ал' ја њега одавна познајем.“
Вели њему леђанска краљица : „Иди слуго, Балачко војвода!
„Те ми отми цуру од Србаља, А ја ћу је тебе поклонити.
Тад Балачко спреми бедевију,
Па отрча друмом за сватови
Са шест стотин Латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
Кулаш стоји на друму широку, А за њиме Милош Воиновић: Викну њега Балачко војвода : „О Милошу! зар се мене надаш Па он пусти један пламен модар, Опали му црну међедину; А кад виђе, да му не науди, Онда пусти вјетра студенога, Три пута се кулаш преметнуо, Ал' Милошу ништа не досади; Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе, од шта се не надаш.“ Па он пусти златна шестоперца; Колико га лако ударио, Из бојна га седла избацио, Пак потеже копље убојито, Прибоде га у зелену траву,
Пак му све три одсијече главе, Кулашу их баци у зобницу. Тад учини јуриш у катане Са својијех три стотине друга: Одсјекоше три стотине глава, Па одоше друмом за сватови Кад стигоше цара и сватове, Пред њег’баци Балачкове главе, Цар му даде хиљаду дуката. Па одоше бијелу Призрену: Кад су били кроз поље Косово, Милош хоће граду Вучитрну, Па говори Српском цар-Стјепану: С Богом остај, мој мили ујаче! „Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!“ Тада се је царе осјетио, Да је оно Милош Воиновић,
Па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу! „Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци, која те родила,
И ујаку, који те имаде!
„За што ми се од прије не кажеш?
Него сам те путем намучио
„И конаком, и глади и жеђу.“
Тешко свуда своме без својега !
Наход Момир.
Подиже се Српски цар Степане Из Призрена места убавога, Подиже се итар лов ловити До Велеза и воде Вардара; С собом води осам везирова И Тодора деветог везира. Лов ловио за петнаест дана, Тако му се срећа удесила, Те од лова ништа не улови: Ни јелена ни кошуте мудре, Ни од кака ситнога звериња; А каде се на траг повратио, Нађе чедо у горн зеленој У виново лишће завијено, А виновом лозом повијено, А по лицу листом покривено, Да му лице не гори од сунца. Том се чуди царе господине, Откуд чедо у гори зеленој: Ил' је чедо досадило мајци, Те је њега оставила мајка; Ил' је кума кумче изнијела, Да цар крсти и да га дарива; Ил' су виле чедо подметнуле. Стаја царе летњи дан до подне, Не би л' гди ко чеду изишао, Ал' никога чути ни видети; Цар дозива Тодора везира:
« PreviousContinue » |