Page images
PDF
EPUB

99

„О Тодоре, мој мудри везире! „Одседниде од коња витеза,

Те погледај оно чедо младо; „Ако чедо буде мушка глава, „Дај га мене на коња витеза.” Тодор везир од коња одседе, Те погледа оно чедо младо, Тако цару даде Бог једини, Бог једини и срећа царева, Те је чедо било мушка глава; Цару г' Тодор на коња додаје, Цар је лепо чедо приватио У скут десни коласте аздије, Три пут га је лицем целивао, Па га зави у мараму свил’ну, И метну га себе у недарца: „Благо мене до Бога вишњега! „Бог ми даде сина изненада, „Мојој Грозди браца рођенога, „Моја Грозда врло брата жељна, Бог јој даде брата изненада.’ Па отиде двору господскоме. Та у прво време јесте било, Кад господар откуд двору дође, Не излази слуга ни слушкиња, Господару коња да привати, Већ госпођа, која је у двору; Ишетала царица Роксанда, Под царем је коња приватила: „Цар честити, добро си дошао! "Јеси л лепа лова уловио?"

9,

99

30

35

40

45

50

55

Цар царици мушко чедо даде,
А царица чедо приватила
У свилену убаву кецељу;

Царица се чеду обрадова:

99

Благо мене до Бога вишњега! "Лепшега ти лова и не тражим. Однесе. га у господске дворе,

60

65

Прометну га кроз недра свилена,

Да б’се дете од срца назвало ?1),
Окупа га и нанегова га;

Однеше га Аранђела цркви,

70

Окумише Тодора везира,

Крсти Тодор чедо мушку главу,
Од миља му лепо име даде,
Лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
Рани чедо и негује лепо,
Како свака мајка чедо своје;
Расте дете Наоде Момире:
Што детета у вече омркне,
Још толико у јутру осване;
Одрастао од петнаест љета,
Као друго од триест година;
Ста се добра коња приватати,
Добра коња и светла оружја.
Кудгод иде царе господине,
Поред себе води и Момира,

Поред себе, кано киту цвећа;

75

80

85

21) Као да га је родила. Приповиједа се, да и сад тако

чине они, који узму кога мјесто свога дјетета,

Што он рекне, и цар не прекрати
Мани бише девет везирова.
Кад је било на цветоносије
Збор зборило осам везирова:
„Да Фалимо цара небескога!
„Ми дворисмо цара од малена,
„Од малена паке до голема,
„И седе нам браде до појаса,
„Не могосмо добра издворити,
„Како дете Наоде Момире,
„Једно младо јучерање дете,
„Како с лепа добра додворило!
„Како бисмо дете омразили
„И са светлим царем завадили?”
А беседи Тодоре везире
(Кум неверни, вера га убила!):
„Браћо моја, осам везирова!
"Ако ћемо изгубити душу,

[ocr errors]

99

Ласно ћемо омразит Момира,

Са честитим царем раставити :

„Каде буде у очи васкрса,
„Остојимо то свето вечерње,
„Изиђемо из бијеле цркве,

„Ви узмите сваки по чауша,
„Те водите двору на вечеру,
„Ја ћу кума Наода Момира,
„Одвешћу га двору на вечеру,
„Износићу трегодишње вино
„И ракију од седам година;
„Опојићу Наода Момира,
„Однећу га у цареве дворе

90

95

100

105

110

115

„На чардаке гди Гроздана спава,
„Метнућу га сестрици на руке,
сестра је свака милостива
„И на свога брата жалостива,

[ocr errors]

99

[ocr errors]
[ocr errors]

Она ће га лепше пригрлити; „А кад буде на васкрсеније, „И будемо на јутрењи светој, „Буде време целиват ванђеље, „Цар ће гледат и десно и лево, „Да с Момиром целива 'ванђеље; „Кад Момира не буде у цркви,

120

125

„Ја ћу с царем целиват 'ванђеље; 130 „Кад јутрењу свету савршимо, „Изиђемо из бијеле цркве, „Цар ће онда мене запитати: ,,О Тодоре, камо ми Момире? Што ми није детета у цркви? ,,Код тебе је на вечери било „На њега си навалио вино,

99 99

99 99

[ocr errors]

99 99

Од вина га љуто боли глава, „„Те не може у цркву да дође." „Вас четири душом поднесите, "А четири криво сведочите:

[ocr errors]

,,Момир љуби сестру Гроздијанку."" Тако ћемо омразит Момира,

99

[ocr errors]

Са честитим царем раставити.”

Кад је било у очи ускрса,
Вечерње су свето остајали
И изишли из бијеле цркве,
Сваки везир узе по чауша,
Тодор узе Наода Момира,

135

140

145

Одведе га двору на вечеру,
Пред њег носи трегодишње вино
И ракију од седам година,

А

у вино меша свако биље, Понајвише бенђелука тешка, А на тврди санак намењује, Нека спава Наоде Момире,

150

155

Док не сване и сунце не гране

И док буде доба летурђији.

Опи с дете, ништо себи не зна,

Наслоња се главом на Тодора,

160

На својега крштенога кума;

A

Тодор узе дете у наручје;
Однесе га у дворе цареве,
На чардаке гди девојка спава,
И метну га Гроздани на руку,
сестра је свака милостива
И на свога брата жалостива,
Она га је лепше пригрлила.
По том мало време постајало,
Петли пеше, клепала уд’рише,
Свештеници сташе на јутрење,
Сва господа подрани у цркву

И пред њима Српски цар Степане.
Јутрењу су свету остајали,

Дође време целиват' 'ванћеље,

А цар гледи и десно и лево,
Не би л гдигод видио Момира,
Да са њиме целива ванђеље;
Онда приђе Тодоре везире,
Те са царем целива ванђеље.

165

170

175

180

« PreviousContinue »