Милош Стоићевић и Мехо Оругџијћ.
Закукала сиња кукавица
На главици више Бијељине;
То не била сиња кукавица,
Веће мајка Оругџијћа Меха.
Ако кука, јест јој за невољу:
Синоћ мајка оженила Меха,
А јутрос га на војску опрема.
Остаје му љуба не љубљена,
Нељубљена и незагр.љена;
Мајка Меха на војску опрема
На Прудове Дрини валовитој,
С њиме иде паша Али-паша,
А за пашом сва остала војска.
Али-паша Меха сјетоваше:
О јолдашу, Оругџијћу Мехо!
- Српска војска Дрину воду пређе,
И пред војском Српске поглавице:
„Прво јесте Лазаревић Луко,
Који Шапцем комендира градом,
А на Луку Турске мајке туже,
Млого их је стари уцв'јелио;
А друго је Српска поглавица,
• Цинцар Јанко од Орида града, Који кавге по свијету тражи, Ђе је кавга, да се онђе нађе; -А треће је Српска поглавица, „Из Ноћаја Чупићу Стојане, „Који није пријатељ Турцима; - Четврто је Српска поглавица, -Из Поцерја Поцерац Милошу, „У кога је сабља Кулинова, Турцима је паше на срамоту, Бога туче, сабљом Турке сјече, - Не стиди се цара ни везира: „Оди мудро, не погини лудо, , Сачувај се од душманске руке „А од Срба Турског душманина; „Јер ти јеси Бијељини глава,
„А нијеси самој Бијељини,
Већ си глава над по Босне славне. " 40
Ал бесједи Оругџијћу Мехо:
- Не будали, пашо Али-пашо!
Ево има три године дана,
Од како је Кулин погинуо
, У Мишару пољу широкоме,
-Сабља му се јесте огласила
"У некаква Поцерца Милоша,
И ја одим и чету проводим,
„Кудгођ идем, за Милоша питам; Волио 6' се с њиме удесити, Her'
„Да покајем Кулин-капетана,
- Да повратим сабљу Кулинову;
Ако буде Милош преш'о Дрину,
- Милоша ћу на мејдан сазвати,
С њиме ћу се данас огледати,
, Макар своју изгубио главу."
Истом они у ријечи били,
Српске страже припазише Турке,
Отрчаше у логор, казаше
Под шаторе Лазаревић-Луки;
А кад чуо Лазаревић Луко,
Хитро скочи у шатору своме,
Пак припаса свијетло оружје;
Уста Луко, пође по логору,
Стаде дизат пјешце и коњике;
Пјешацима 'вако говораше:
Србљи пјешци! браћо моја драга!
Притежите за ноге опанке,
„Гарибиље пушке потпрашујте,
Па у равно поље излазите:
Силни Турци у поље дођоше,
„Ваља, браћо, дочекати Турке
, На шарене пушке гарибиље.”
Кад пјешаци Луку саслушаше,
Сви
притежу за ноге опанке,
Гарибиље пушке потпрашују,
На алаје у поље излазе;
Шарке пушке по средини носе,
А на Турке попријеко гледе
Као вуци на б'јеле јагањце.
Коњицима Луко говораше:
„Коњаници, моја браћо драга!
Ко је коњик, коње опремајте,
- Сабље паште, колане притежте,
„Па у равно поље излазите:
„Силни Турци у поље дођоше,
„Ваља, браћо, дочекати Турке,
, По равну се пољу поћерати,
„На свјетлу се сабљу огледати,
, Срамота је побјећ са мејдана."
Од коњика најпре Милош чуо;
Па припаса свијетло оружје,
А долеће до коња ђогата,
До ђогата ока шаренога;
Притеже му четири колана
А и пету ибришим-тканцу;
Када Милош ђогу колан стеже,
Ту се ђогат боју осјетио,
Па првијем закопа ногама,
Ногам копа, а ушима стриже,
Милошу се живо срце смије;
Види Милош на коњу ђогату,
Бе ће тај дан мејдан отворити,
Наком себе спомен остатавити.
Друго чуо јунак од коњика,
Чупић Стојан из села Ноћаја,
Скочи Чупић у шатору своме,
И припаса свијетло оружје,
Па долеће до коња дората,
Који ваља купије дуката,
А Чупића стоји без динара,
Јера га је Чупић задобио
Од Турчина Пејза Мехмед-аге,
Па га јаше Турком на срамоту;
Притеже му четири колана
А и пету ибришим-тканицу.
Треће чуо Богићевић Анта
Од Лознице, од бијела града,
Скочи Анта у шатору своме,
И припаса свијетло оружје,
Па долеће до коња мркова,
Притеже му четири колана
А и пету свилену тканицу;
Узде вргли, а на коње сјели.
Луко силну искупљаше војску,
Искупљаше пјешце и коњике,
А војводе војске очекују.
Под Милошем смиром ђогат не ће,
Већ Милоша забољела рука
Устежући виловна ђогата,
Кад с Милошу веће додијало
Он с обазре на оба рамена,
Вако рече двије, три ријечи:
„Браћо моја, пјешци и коњици!
Ви хајдете, како ви можете,
А ја одо, како ђогат хоће:
'Богат ми је боја пожељео,
Моја десна засилила рука,
Рада се је с Турцима играти,
При појасу сабља ожедњела,
Пожељела крви од јунака;
|