Ја кад зачу Росанда ђевојка,
По длану се дланом ошинула,
Звекну чардак на четири стране,
Грдну Роса ријеч започела:

Фала Богу, Фала истиноме!

Свакоме се могу дочудити

99

И свакоме јаду досјетити,

99

445

450

„А не могу свој Призренској земљи,
„Ја на коме држи капетанство,

99

99

99

На манитом Леки капетану! „Камо памет? ти је не имао! „А у што си, брате, преумно? На што си се данас преварио ? „Вољела бих с’једу косу плести „У Призрену, нашој царевини, Но ја поћи у Прилипа града, „Маркова се називати љуба; „Јел је Марко Турска придворица, ,,Са Турцима бије и сијече, „Ни ће имат' гроба ни укопа, „Ни ће с' Марку гроба опојати. Што ће мене код љепоте моје, „Бидем љуба Турске придворице 35) ? „Ни ту ти се не бих ражљутила, Бе се вараш Марку рад' јунаштва,

465

Я

„Но се на те јесам ражљутила,

39

„Шта с видио, шта си смиловао 470 „А на томе војводи Милошу,

455

460

35) У овоме је стиху из почетка изостављено да, да не би један слог био више.

„Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
„Јеси л' чуо, ђе причају људи,
„Бе ј' Милоша кобила родила,
„А некака сура бедевија,
Бедевија, што ждријеби ждрале,
„Нашли су га јутру у ерђели,
„Кобила га сисом одојила,

99

99

99

„С тога снажан, с тога висок јесте?
Ни ту ти се не бих ражљутила,
Но се јесам, брате, ражљутила,
„Што ми кажеш Рељу Крилатога.
„Камо памет? ти је изгубио!
„Камо језик? њим не говорио!
Што ти, брате, Рељу не упита,
„Од кога је ђела и кољена,
„Ко ли отац, ко л' његова мајка ?
„Ја сам чула, ђе причају људи,
„Да је Реља Пазарско копиле,
„Нашли су га јутру на сокаку,
„Јеђупкиња њега одојила,
„С тога има крила и окриље.
„Не ћу томе поћи ни једноме."
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиди јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на лагане ноге,
Фати бритку сабљу с чивилука,
Шћаше леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
руке му сабљу уфатио:

Ꭹ

475

480

485

490

495

500

„К себе руке, Краљевићу Марко!
„Остав, сабљу, да је Бог убије!
„Би л оваког брата иштетио,
„Који нас је красно дочекао,
„А са једне грдне копилице,
„И сву Леки земљу расплакао ?"
Не да Милош Леки кидисати.
Виђе Марко, па се досјетио,
Не шће њему сабљу отимати,
Но погледну пињал за појасом,
Па потрча низ танке чардаке;
Кад се Марко земље доватио
И на земљи камене калдрме,
Али Роса близу куле била,
Опколиле Росанду ђевојке,
Држе скуте и држе рукаве,
Виђе Марко, па из грла викну:
„О ђевојко, поносита Росо !
„А тако ти те младости твоје!
„Ну одбаци од себе ђевојке,
„А обрни к мене твоје лице,
„E ce, Poco, јесам застидио
„На чардаку од брата твојега,
„Те те, Росо, добро не сагледах,
„А кад дођем у Прилипа града,
Хоће мене сестра досадити
„Питајући: „Каква бјеше Рoca?""
„Обрни се, да ти виђу лице."
А ђевојка одћушну ђевојке,
Поврати се и обрну лице:
„Виђи, Марко, и сагледај Росу.”

Роса

505

510

515

520

525

530

Љутит Марко, па се придрнуо, Једном крочи и далеко скочи, И за руку дофати ђевојку, Остар. пињал вади од појаса, Те јој десну осијече руку, Ос’јече јој руку до рамена, Десну руку даде у лијеву, А пињалом очи извадио, Па их зави у свилени јаглук, Па јој тури у десно њедарце, На јој Марко ријеч проговара: „Бирај саде, Росанда ђевојко „Бирај саде, кога тебе драго: „Ја ти драго Турску придворицу, ,,Ја ти драго Кобилић-Милоша, „Ја ти драго Рељу копилана.” Пишти Роса, далеко се чује, Свога брата Леку помињаше: „А мој брате, Лека капетане! „Та не видиш, ђе погибох људо „Од силнога Краљевића Марка?" Чује Лека на танке чардаке, Мучи Лека, како камен студен, Не смијаше ништа проговорит”, Jел и Лека може погинути. Викну Марко, не шће на чардаке, Викну Марко оба побратима: „Хајте, браћо, к земљи низ чардаке, „Понесете ми сабљу у рукама, „Земан дође, да ми путујемо." Побратими Марка послушаше,

535

540

545

550

555

560

Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, како камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.

41.

Дјевојка надмудрила Марка.

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал' је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,

Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
„Куд си ми се подигао, Јанко ?

Што с толике свате потрудио

А

29

И толике коње поморио,

29

565

„Кад то није за тебе девојка,
„Већ за мене Краљевића Марка ?"
Јанко ћути, ништа не говори,

570

5

10

15

20