Довати га мало топузином,
Паде дите 37) у зелену траву;
Одја Марко од коња Шарина,
Савеза му и ноге и руке,
Па г' објеси Шарцу о ункашу;
Па он оде својој тулумини,
Баци дите у зелену траву,
А он опет сједе пити вино.
То гледала Велимировица,
Па отиде Вучи џенералу:
„Зло ти вино, Вуча џенерале!
„Зло ти вино, а горе ти било!
„Све катане тебе изгибоше,
„Велимиру јунак свеза руке,
„Савеза му и ноге и руке,
„Па ено га, пије рујно вино,
„А Велимир у травици лежи.
Проговара Вуча џенерале:
„Не бој ми се, моја снахо драга!
„Сад ћеш вићет', док се старац крене.
Па он дрмну на граду топове,
Три хиљаде састави катана,
Па посједе своју бедевију,
И изиђе граду на капију;
Он нареди низ поље катане,
Опколише са четири стране,
37) Који Срби говоре дијеше, они у овакијем догађајима воле казати дише него деше! Тако се у пјесмама може чути и липо мјесто лијепо, било мјесто бијело и т. д.
А то ништа и не види Марко,
Ал' припази Шарац од мејдана,
Па ногама о земљицу туче,
Примиче се своме господару;
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал' катане њега опколиле,
Он поскочи на ноге лагане,
Па се маши Шарцу на рамена;
Да је коме сјести, те виђети!
Кад пођера по пољу катане!
Сабља му је у десници руци,
У лијевој копље убојито,
У зубима дизген од Шарина;
Кога Марко сабљом удараше,
По двојицу од једног грађаше;
Кога Марко копљем удараше,
Преко себе њега претураше;
Док с окрену неколико пута,
Оде к врагу млада катанија;
Побјеже му Вуча џенерале
На његовој танкој бедевији,
Поћера га на Шарину Марко;
Брза му је пуста бедевија,
Шһаше утећ граду Варадину;
Љуљну Марко тешком топузином,
Па је пушта за њим преко поља,
Удари га сапом од топуза,
Паде Вуча у зелену траву,
Тад' допаде од Прилипа Марко,
Објеси га Шарцу о ункашу,
И увати танку бедевију,
Па он оде сину Велимиру,
Привеза их једног за другога,
Па пребаци преко бедевије,
Бедевију свеза за Шарина,
Оде право бијелу Прилипу;
Обојицу баци у тавницу.
Књигу пише џенераловица,
Те, је шаље бијелу Прилипу:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Не губи ми Вуче џенерала
„И мојега сина Велимира ;
Ишти, Марко, што је тебе драго." 240
Дође књига Краљевићу Марку,
Када виђе, што му књига каже,
Онда Марко другу књигу пише:
„Вјерна љубо Вуче џенерала !
„Пусти мене до три побратима,
„И подај им три товара блага;
„И пусти ми старога Топлицу 38),
„И подај му три товара блага,
„Јер је јунак млого дангубио;
И дај мене три товара блага,
„Што сам мога мучио Шарина;
38) У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се, да је отац Топлице Милана био од прије затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли, да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако уватио Вуча џенерал,
„Иза тога, џенераловице,
„Ето тамо Милош од Поцерја,
„Па ви с њиме како начините,”
Оде књига граду Варадину;
Када дође џенераловици,
Књигу гледа џенераловица,
Шаље благо од Прилипа Марку,
Па
узима од тавнице кључе,
Те отвори проклету тавницу,
И извади три војводе младе
И са њима старога Топлицу;
Па их води на бијелу кулу;
Па бербере хитре добавила:
Једни мију, други косу брију,
А трећи им нокте сарезују;
Донесе им вина и ракије
И лијепе сваке ђаконије,
Показа им, што учини Марко;
Па говори Милошу војводи:
„Богом брате, војвода Милошу!
„Пустите ми мога господара
„И мојега сина Велимира."
Њој говори Милош од Поцерја:
Не бој ми се, џенераловице;
„Дај ми вранца Вуче џенерала,
Што га јаше једном у години,
„Када иде у Текију 39) цркви,
39) Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића: да ли је он пак и прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам.
„Опреми га, како г' Вуча спрема, „Да поиграм преко Њемадије; „И дај мене од злата каруце, „И у њима дванаест вранаца, Што их преже Вуча џенерале, „Када иде од Беча ћесару, „Да м3 однесу старога Топлицу; „Дај ми рухо Вуче џенерала, „Што га носи о васкрсенију, „Да обучем мојега Топлицу * Све му даде џенераловица, И свакоме хиљаду дуката, Што ће пити вино до Прилипа, Па одоше бијелу Прилипу. Лијепо их дочекао Марко. Пусти Марко Вучу џенерала, И његова сина Велимира, И даде му млоге пратиоце До његова града Варадина. А војводе дијелише благо, Па се рујна накитише вина, И у б'јело изљубише лице, Сваки Марка у бијелу руку, Па одоше сваки своме двору.
Царица Милица и змај од
Јастреица.
Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
|
