Кад то чуо Катић Симеуне,
Хитро скочи, припаса оружје,
Па накупи двадест Прекодринац',
И поведе Прекодринца Раду,
Радивоја, старога курјака,
Који добро пушком бити знаде,
Коме пушка назалуд не пуца;
Води друштво Бјелић Игњатија.
А кад Игњат Симу опазио,
Пред њим скочи на ноге лагане,
Руке руче, у лица се љубе,
Па уједно друштво саставише,
Све се друштво редом изљубило,
Нерођена браћа к'о рођена,
Ту се њима мало учинило,
Већ саију шаљу Парашници,
Голом сину Зеки Буљубаши:
- Да наш брате Зеко Буљубаша!
- Да си брзо Дрини валовитој,
И поведи голаћа јунака,
- Да идемо у земљу Турћију,
- Да срамоту твоју покајемо,
„И Шуманца Мићу осветимо.”
Саија је Зеку застанула
У меани, ђе он пије вино.
Када Зеки таки хабер дође,
То га Зеко једва дочекао,
Па потеже пушку од појаса,
Својој пушци живу ватру даде,
Кад Зекина пуче пушка мала,
Аваз оде по свој Парашници,
Сви голаћи пушку познадоше.
Да је пушка Зеке Буљубаше,
Сви голаћи Зеки дотрчаше
Под оружјем и под свом оправом,
Долеће их четири стотине.
То се Зеки много учинило,
Уста Зеко одбирати друштво,
Ев' изабра деведесет брата,
триста их натраг повратио; Оно триста сузе прољевало, И овако Зеки говорило:
, Господару Зеко Буљубаша!
„Што смо гори те нас на бој не ћеш?" 125 Ал' бесједи Зеко Буљубаша:
, Ни сте гори, већ мени једнаци,
Ко ће море чуват Парашницу?”
Узе Зеко шару за средину,
А за њиме деведесет друга,
Па он оде Дрини на обалу.
Кад га виделе двије поглавице,
Пред Зеком су на ноге скочиле,
Руке руче, у лице се љубе;
Па међу се Зеку посадише.
А уједно друштво саставише.
Ту се саста сто и триест друга.
Онда рече Бјелић Игњатије
И бимбаша Катић Симеуне:
, Да наш брате Зеко буљубаша!
„Од сад нама буди старјешина,
Штогођ речеш, тебе ћемо слушат,
А води нас на тјесне богазе,
Бе би какве дочекали Турке,
„Да срамоту нашу покајемо.
Онда рече Зеко Буљубаша:
„Ако мене, браћо, услушате,
Биће доста меса и гавраном
И у гору зелену курјаку."
То рекоше, на ноге скочише,
Докопаше пушке по срединн,
Валовиту Дрину пребродише,
Машише се пусте Семберије.
Ꭹ пустињи обрасла је трава,
Та добри би коњи посустали,
Јер се трава газити не даде,
Зеко пође, па с друштвом почива,
Не ће свога друштва да умори,
Док прегази пусту, Семберију
Пак се маши луга Посавскога,
Лугом прође село Црљеново,
А кад прође село Црљеново,
Те је био покрај воде Саве
И на Сави скеле Суботишта,
У по луга сједе почивати.
Ту спртише торбе пртењаче,
Отворише дрвене чутуре,
Све два и два сјеше ужинати,
А заједно до три поглавице.
Онда рече Зеко Буљубаша:
"Да мој брате Бјелић Игњатија!
- Господару ти Катићу Симо!
Куда ћемо, на коју ли страну? „Да би ишли Брчко поробити,
- Далеко је бјежат низа Саву;
А да би се натраг повратили,
Бијељину би ми поробили,
«Бојати се војске од Турака,
«Па можемо лудо изгинути
На Јаменој скели Суботиште:
Кад сам гође на њу долазио,
Та на њој сам шићар задобио,
Све по једно друга оставио,
Она ми је срећна и несрећна,
Нека знате, и сад ће остати,
Останути који гође брата,
„Да радимо да не оставимо.
Веће, браћо стотина голаћа!
„Није л' мајка родила јунака,
„Да се испне на највише дрво,
- Да погледа друму Суботишком,
„А на скелу, прооде ли Турци,
„Дал' на скелу, јал' са скеле, браћо,
, Суботиште нигда није празно."
Сви јунаци ником поникоше,
Не пониче Чоњага Живане,
Веће узе пушку за средину:
„Ја ћу ићи близу друма, Зеко!"
(Па се крај њег на дрво попео,)
„Како могу виђет' на све стране,
Све ћу теби казат од истине.
Заскака се Чоњага Живане,
Како љељен од три годинице,
Па он оде друму Суботинском,
Украј друма на дрво се пење,
Па погледа на обије стране,
Али Турци цареве ичаге,
Ал' промичу на скелу Јамену,
И на силу рају поћерали,
Раја гони коње и коморе,
Јера тада од Босне везире
С Нијемцима, брате, трговаше,
Чим ће везир своју ранит војску;
Ту је млого свјета и комора,
Млого Турак' цареви ичага:
Једни истом Саву прелажаху,
Други топрв на Саву долазе.
Кад то виђе Чоњага Живане,
Он се врати, па казује Зеки.
То је Зеко једва дочекао,
Па устаде на ноге лагане
И овако друштву бесједио:
„Чујеш брате Бјелић Игњатије!
, Како ћемо ударит на Турке?"
Ал' говори Бјелић Игњатије:
Сјетуј, Зеко, ти си старјешина.”
Онда Зеко поче сјетовати:
, Господару Катић Симеуне!
Е ти јеси госпоством најстар'ји,
, Узми друштва, па ти друма чувај:
|