„А гди станеш, да чемерикујеш ;
„А мене је заболела глава,
„А од срца преболети не ћу.“
То изусти, па душицу пусти.
Тад' је Лазо сватом беседио:
„Сад на ноге, кићени сватови!
,С наџаци јој раку ископајте,
„А сабљама сандук сатешите,
„Више главе ружу усадите,
„Око гроба клупе направите,
„Ниже ногу бунар ископајте:
"Рад, мириса нек се ружом ките,
„Од умора на клупе седају,
„А од жеђи ладне воде пију.“
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит’о своју заручницу:
„Јел’ти, душо, земља дотешчала ?“
Девојка му мртва одговара:
„Није мени земља дотешчала,
„Већ је тешка материна клетва.“
Јован и дивски старјешина.
Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба много закривила,
И за то је царе помрзио ;
Ма је слуге изгубит' не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
,0 камо те, мој Јоване сине!
„Хоћеш ли се одрицат' од мајке ?"
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја ћу с тобом по св’јету бјежати.
А њему је мајка говорила:
„Хајд, уљези цару у сараје,
„Те изведи гојена Лабуда,
„Да бјежимо, синко, по свијету.“
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
И Лабуда свога изводио,
Бачише се њему о рамена;
Но је Јован мајци говорио:
„А за Бога, моја мила мајко!
„Кад м’одвоји од оца мојега,
„Који нема до мене једнога,
,,Куд ћемо се, мајко, дијевати ?"
А мајка је сину говорила:
„Да бјежимо, синко, по свијету.
„А од цара и мога и твога,
„А далеко тридесет конаках,
Ђе не царе ни чути не може, „А некмоли очима виђети.“ Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И пос’јече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио ;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога’,
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила :
О Јоване, хајде пред пећину,
,,Те почини трудан и уморан.“
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
„Хајд овамо, Јованова мајко!
„Ходи к мене, да ашикујемо.“
А она му тадер бесједила :
„Ходи к мене, дивски старјешина!
„Ходи к мене, да ми лице љубиш."
А он јој је тадер говорио:
Ја не смијем од Јована твога,
„Који згуби седамдесет дивах,
„Но кад дође Јован у пећину,
„А ти твоје дијете упитај,
„Боји ли се до Бога и кога,
„Па најприје игру заметните,
„Проклетога у руке прстена,
Око њега те се куне криво, „Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти, „Пак му свежи руке наопако, „А ја ћу га онда погубити, ,, Пак ћемо 3 онда ми ашиковати.“ А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: 0 Јоване, мој једини сине! „Ти изгуби седамдесет дивах, „А ти идеш, синко, планинама, „Бојиш ли се до Бога и кога ? Но јој Јован ријеч говорио: „Ја се бојим Бога великога, „Не бојим се никаква јунака, „Доклен ми је гојени Лабуде.“ Тад' Јовану бесједила мајка : ,0 Јоване, мој једини сине! „Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо.“
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла :
„Ја сам тебе, дијете, добила.“
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Ђе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
,Молим ви се, браћо из свијета,
„Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина и шенице, „Да ја раним одагнату мајку, „Да ви платим жутијем дукатом. Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: „А тако ти, дијете Јоване! „Бе је твоја остарала мајка?“ Јован мајку у пећину каже;
|