Већ ја виђех кнежева зеленка
, Ћерају га по Косову Турци,
А кнез мислим да је погинуо.
Кад то зачу царица Милица,
Проли сузе низ бијело лице,
Пак још пита Владету војводу:
Још ми кажи, кнежева војводо!
„Кад си био на Косову равну,
Не виђе ли девет Југовића
„И десетог старог Југ-Богдана ?” Ал' бесједи Владета војвода:
Та ја прођох кроз Косово равно,
„И ја виђех девет Југовића
„И десетог старог Југ-Богдана:
„Они бјеху у пола Косова,
„Крваве им руке до рамена
„И зелени мачи до балчака ;
„Али су им малаксале руке
„Сијекући по Косову Турке."
Још му рече царица Милица :
„Стан почекај, кнежева војводо!
„Не виђе ли још два зета моја:
„Бранковића, Милон-Обилића?"
Ал бесједи Владета војвода:
Та ја прођох кроз Косово равно,
И ја виђех Милош-Обилића :
Он стајаще у пољу Косову,
„На бојно се копље наслонио,
„Бојно му се копље преломило,
Пак на њега Турци навалише,
„До сад мислим да је погинуо;
"Ал не виђех Вука Бранковића,
„Не виђех га, не вид’ло га сунце!
Он издаде честитога кнеза,
„Господара и мога и твога."
Комади од различнијех Косовскијех ијесама.
Цар Мурате у Косово паде,
Како паде, ситну књигу пише,
Те је шаље ка Крушевцу граду,
На колено Српском кнез-Лазару :
„Ој Лазаре, од Србије главо!
„Нит” је било, нити може бити:
„Једна земља, а два господара;
„Једна раја, два харача даје;
„Царовати оба не можемо,
Већ ми пошљи кључе и хараче,
„Златне кључе од свијех градова,
„И хараче од седам година;
„Ако ли ми то послати не ћеш,
„А ти хајде у поље Косово,
„Да сабљама земљу дијелимо."
Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, грозне сузе рони.
Да је коме послушати било,
Како љуто кнеже проклињаше : „Ко не дође на бој на Косово, „Од руке му ништа не родило : „Ни у пољу бјелица пшеница, „Ни у брду винова лозица!"
Славу слави Српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме,
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редом;
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је Српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи Српској:
Коме ћову чашу наздравити?
"Ако ћу је напит' по старјештву,
„Напићу је старом Југ-Богдану;
Ако ћу је напит' по госпоству,
„Напићу је Вуку Бранковићу;
„Ако ћу је напит' по милости,
„Напићу је мојим девет шура,
„Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
„Напићу је Косанчић-Ивану ;
„Ако ћу је напит по висини,
„Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит по јунаштву,
„Напићу је војводи Милошу.
„Та ником је другом напит' не ћу, „Већ у здравље Милош Обилића: „Здрав Милошу, вјеро и невјеро! „Прва вјеро, потоња невјеро! „Сјутра ћеш ме издат на Косову, „И одбјећи Турском цар-Мурату; „Здрав ми буди! и здравицу попиј: 35 „Вино попиј, а на част ти пехар!" Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне: „Вала тебе, славни кнез-Лазаре! Вала тебе на твојој здравици,
„На здравици и на дару твоме;
"Ал' не вала на такој бесједи;
„Јер, тако ме вјера не убила!
„Ја невјера никад био нисам,
„Нит” сам био, нити ћу кад бити,
„Него сјутра мислим у Косову
„За ришћанску вјеру погинути;
„Невјера ти сједи уз кољено,
„Испод скута пије ладно вино:
„А проклети Вуче Бранковићу.
„Сјутра јесте лијеп Видов данак,
„Виђећемо у пољу Косову,
,,Ко је вјера, ко ли је невјера.
"А тако ми Бога великога!
„Ја ћу отић сјутра у Косово,
„И заклаћу Турског цар-Мурата,
„И стаћу му ногом под гръоце;
„Ако ли ми Бог и срећа даде,
„Те се здраво у Крушевац вратим,
„Уватићу Вука Бранковића,
„Везаћу га уз то бојно копље,
„Као жена куђељ уз преслицу,
„Носићу га у поље Косово.”
„Побратиме, Косанчић-Иване!
„Јеси л' Турску уводио војску?
„Јели млого војске у Турака ?
„Можемо ли с Турци бојак бити?
„Можемо ли Турке придобити ?"
Вели њему Косанчић Иване:
„О мој брате, Милош-Обилићу!
„Ја сам Турску војску уводио,
„Јесте силна војска у Турака;
„Сви ми да се у со прометнемо,
„Не би Турком ручка осолили:
„Ево пуно петнаест данака
„Ја све ходах по Турској ордији,
„И не нађох краја ни хесапа:
„Од мрамора до сува јавора,
„Од јавора, побро, до Сазлије, „До Сазлије на ћемер ћуприје,
„Од ћуприје до града Звечана,
„Од Звечана, побро, до Чечана,
|