Краљ га у њој у сватове зове,
У сватове на кумство вјенчано,
Да га вјенча с госпођом краљицом;
Која књига од Сибиња града,
Јанко у њој на кумство зазива,
Да му крсти два нејака сина.
Марко пита своју стару мајку:
„Сјетуј мене, моја стара мајко,
„Куда ми је сад ићи најпрече:
„Ил' ћу ићи на цареву војску,
Ил' ћу ићи краљу у сватове,
„Да га вјенчам с госпођом краљицом; 25 Илћу ићи Сибињанин-Јанку,
„Да му крстим два нејака сина?"
Вели мајка Краљевићу Марку:
„О мој синко, Краљевићу Марко!
У свате се иде на весеље,
„На кумство се иде по закону,
„На војску се иде од невоље:
"Иди, синко, на цареву војску;
И Бог ће нам, синко, опростити,
,А Турци нам не ће разумјети."
То је Марко послушао мајку,
Па се спреми на цареву војску,
С собом води слугу Голубана;
На походу мајци наручује:
„Чу ли мене, моја стара мајко!
„Граду врата рано затворајте,
„А у јутру доцкан отворајте;
„Јера сам ти, мајко, у завади
„С проклетијем Мином од Костура,
„Па се бојим, моја стара мајко, „Да ми б'јеле не похара дворе." Оде Марко на цареву војску Са својијем слугом Голубаном. Кад су били на трећем конаку, Сједе Марко вечер вечерати, Голубан му рујно вино служи: Узе чашу Краљевићу Марко, Чашу узе, у сан се занесе, И испусти чашу на трпезу, Чаша паде, вино се не просу; Буди њега слуга Голубане: „Господару, Краљевићу Марко! „И досад си на војску ишао, „Ал' нијеси тако дријемао, „Ни из руке чашу изпуштао!» А Марко се трже иза санка, Па говори слуги Голубану: „Голубане, моја вјерна слуго!
„Мало тренух, чудан санак усних,
„Чудан санак а у чудан часаҝ̆,
Ђе се прамен магле запођеде
„Од Костура града бијелога,
Пак се сави около Прилипа,
„У тој магли Мина од Костура, , Он похара моје бјеле дворе,
похара и огњем попали, „Стару мајку с коњма прегазио, „Зароби ми моју вјерну љубу, „Одведе ми коње из арова, И однесе из ризнице благо."
Вели њему слуга Голубане:
А не бој се, Краљевићу Марко! „Добар јунак добар сан уснио:
Сан је лажа, а Бог је истина."
Кад дођоше граду Цариграду,
Диже царе силовиту војску,
Отидоше преко мора сињег
На Арапску љуту покрајину,
Te узимљу по мору градове,
Четрдесет и четири града;
Кад дођоше под Кара-Окана,
Окан бише три године дана,
Окан бише, узет не могоше;
Марко сјече Арапске јунаке,
Па све главе пред цара износи,
А цар Марку бакшише поклања.
То Турцима врло мучно било,
Па говоре цару честитоме:
„Господине, царе Појазете!
,Марко није јунак николико,
Веће мртве одсијеца главе
пред тебе на бакшиш доноси. То зачуо Краљевићу Марко, Па се моли цару честитоме: 3 „Господине, царе поочиме!
,Мене јесте сутра крено име,
„Крсно име лијеп данак Ђурђев;
„Већ ме пусти, царе поочиме,
„Да прославим моје крсно име
„По закону и по обичају;
„И дај мене побра Алил-агу,
„Да се с миром понапијем вина.”
Од ина се цару не могаше,
Веће посла Краљевића Марка,
Да он слави своје крсно име,
И даде му побра Алил-агу.
Оде Марко у гору зелену
По далеко од војске цареве,
Па разапе бијела шатора,
Под њим сједе пити мрко вино
Са својијем побром Алил-агом.
Кад у јутру јутро освануло,
Одмах позна стража од Арапа,
Да у војсци не имаде Марка,
Па повика стража од Арапа:
„Сад навали, љута Арапијо!
„Нема оног страшнога јунака
„На шарену коњу великоме."
Тад навали љута Арапија,
Оде цару триест хиљад војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже ходи, мој посинко Марко!
„Пропаде ми триест хиљад војске."
Али Марко цару одговара:
„Када брже, царе поочиме!
„Још се нисам вина напојио
„А камо ли у славу устао !"
Кад је друго јутро освануло,
Опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
„Нема оног страшнога јунака
„На шарену коњу великоме."
А Арапи јуриш учинише,
Оде цару шесет хиљад војске.
Опет царе Марку књигу пише:
„Ходи брже, мој посинко Марко!
„Пропаде ми шесет хиљад' војске.”
Али Марко цару одговара:
„Чекај мало, царе поочиме,
„Још се нисам добро почастно
С кумовима и с пријатељима."
Кад је треће јутро освануло,
Опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
„Нема оног доброга јунака
„На шарену коњу великоме.
А Арапи јуриш учинише,
Оде цару сто хиљада војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже да си, мој посинко Марко !
„Брже да си, мој по Богу синко!
„Арапи ми шатор оборише."
Онда Марко усједе на Шарца,
Пак он оде у цареву војску;
Кад у јутру бијел дан освану
И двије се ударише војске,
Опази га стража од Арапа,
Пак повика из грла бијела :
„Сад уступи, љута Арапијо!
"Ето оног страшнога јунака
„На шарену коњу великоме."
Онда Марко удри међ' Арапе,
На три стране војску рашћерао:
|