„Да се с миром понапијем вина.”
Од ина се цару не могаше,
Веће посла Краљевића Марка,
Да он слави своје крсно име,
И даде му побра Алил-агу.
Оде Марко у гору зелену
По далеко од војске цареве,
Па разапе бијела шатора,
Под њим сједе пити мрко вино
Са својијем побром Алил-агом.
Кад у јутру јутро освануло,
Одмах позна стража од Арапа,
Да у војсци не имаде Марка,
Па повика стража од Арапа:
„Сад навали, љута Арапијо!
Нема оног страшнога јунака
На
шарену коњу великоме."
Тад' навали љута Арапија,
Оде цару триест хиљад војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже ходи, мој посинко Марко!
„Пропаде ми триест хиљад војске."
Али Марко цару одговара:
„Када брже, царе поочиме!
„Још се нисам вина напојио,
„А камо ли у славу устао !"
Кад је друго јутро освануло,
Опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
„Нема оног страшнога јунака
„На шарену коњу великоме."
А Арапи јуриш учинише,
Оде цару шесет хиљад' војске.
Опет царе Марку књигу пише:
„Ходи брже, мој посинко Марко!
„Пропаде ми шесет хиљад војске."
Али Марко цару одговара:
,Чекај мало, царе поочиме,
„Још се нисам добро почастно
„С кумовима и с пријатељима.”
Кад је треће јутро освануло,
Опет виче стража од Арапа :
„Навалите, љута Арапијо!
„Нема оног доброга јунака
„На шарену коњу великоме."
А Арапи јуриш учинише,
Оде цару сто хиљада војске.
Онда царе Марку књигу пише:
Брже да си, мој посинко Марко ! „Брже да си, мој по Богу синко!
Арапи ми шатор оборише."
Онда Марко усједе на Шарца,
Пак он оде у цареву војску;
Кад у јутру бијел дан освану
И двије се ударише војске,
Опази га стража од Арапа,
Пак повика из грла бијела :
„Сад уступи, љута Арапијо!
„Ето оног страшнога јунака
„На шарену коњу великоме."
Онда Марко удри међ' Арапе,
На три стране војску рашћерао:
Једну војску сабљом исјекао,
Другу војску Шарцем погазио,
Трећу војску пред цара догнао;
Ал' се Марко љуто изранио:
Седамдесет рана допануо,
Седамдесет рана од Арапа;
Пак он цару паде преко крила;
Пита њега царе господине:
Мој посинко, Краљевићу Марко!
„Јесу ли ти ране од самрти?
„Можеш ли ми, синко, преболети,
„Да ти тражим мелем и ећиме?"
Вели њему Краљевићу Марко:
„Господине, царе поочиме!
„Нијесу ми ране од самрти,
„Чини ми се, могу пребољети."
Цар се маши руком у џепове,
Те му даје хиљаду дуката,
Да он иде грдне ране видат,
За њим посла двије вјерне слуге;
Да гледају, да не умре Марко ;
Али Марко не тражи ећима,
Већ он иде из крчме у крчму
Те он тражи, ђе је боље вино.
Тек се Марко вина понапио,
И грдне му ране зарастоше;
Али њему ситна књига дође,
Да су њему двори похарани:
Похарани, огњем попаљени,
Стара мајка с коњма прегажена
И вјерна му љуба заробљена;
Тад протужи Краљевићу Марко
Уз кољено цару ноочиму:
„Господине, царе поочиме!
„Бјели су ми двори похарани,
„В’јерна ми је љуба заробљена,
„Стара мајка с коњма прегажена,
ризнице однешено благо, Однијо га Мина од Костура."
Њега тјеши царе господине:
„Не бој ми се, мој посинко Марко!
"Ако су ти двори изгорели,
„Љепше ћу ти дворе начинити
„Поред мојих, ко и моји што су;
Ако ти је благо однешено,
„Да т' учиним агом харачлијнским,
Пак ћеш више блага сакупити;
„Ако ти је љуба одведена,
„Бољом ћу те љубом оженити."
Ал' говори Краљевићу Марко:
Фала тебе, царе поочиме !
„Кад ти станеш мене дворе градит, 220 "Мене хоће сиротиња клети:
„„Гле курвића Краљевића Марка!
Они су му двори изгорели, „„А ови му пусти останули!
• Да м' учиниш агом харачлијнским, 225 „Ја харача покупит' не могу „Док не свежем ништа и убога, Па ће мене сиротиња клети : Гле курвића Краљевића Марка! ,,Оно му је благо однешено,
"" А ово му остануло пусто!""
„А што ћеш ме женит' другом љубом, „Кад је моја љуба у животу?
Већ дај мене триста јаничара, „Покуј њима криве косијере, „И дај њима лагане мотике, „Ја ћу ићи бијелу Костуру „Не би л своју повратио љубу." Цар му даде триста јаничара, Покова им криве косијере, И даде им лагане мотике. Јаничаре сјетовао Марко: „Браћо моја, триста јаничара! „Ви идите бијелу Костуру, „Кад дођете ка Костуру граду, Вама ће се Грци радовати: „„Благо нама, ево нам аргата! ,,Јефтино ће радит' винограде. Ви немојте, браћо моја драга,
„Већ падните под Костуром градом, 250 „Пијте вино и бистру ракију, „Докле и ја у Костур не дођем." Отидоше триста јаничара,
Марко оде Светој гори славној,
Причести се и исповједи се,
Јер је многу крвцу учинио;
Па обуче рухо калуђерско,
Пусти црну браду до појаса,
А на главу капу камилавку;
Па се баци Шарцу на рамена,
|
