Page images
PDF
EPUB

Као својој сестрици рођеној,
и често се вина напијао.

64.

Марко Краљевић и кћи краљи

Арапскога. Пита мајка Краљевића Марка: „Ја мој синко, Краљевићу Марко! „Што ти градиш млоге задужбине ? „Ил' си тешко Богу згријешио, Ил” си лудо *) благо задобио ?“. 5 Вели њојзи од Прилипа Марко: „Ој Бога ми, моја стара мајко! „Једном биjах у земљи Арапској, „Па ураних на воду чатрњу, „Да напојим мојега Шарина ;

10 Кад ја дођох на воду чатрњу,

Ал на води дванаест Арапа ;
„Ја шһадијах, мати, преко реда
„Да напојим мојега Шарина,
„Не даде ми дванаест Арапа ;

15
„Мати моја, извадисмо кавгу:
„Ја потегох тешку топузину,
„Те ударих црна Арапина,
„Ја једнога, мене једанаест,
„Ја двојицу, мене десетина,
„Ја тројицу, мене деветина,

[ocr errors]
[ocr errors]

20

*7) лудо благо задобио“ значи:

ши, само срећом, а много блага.

без муке и без паме

25

30

35

Ја четири, а мене осмина,
Ја петину, а мене седмина,
Ја шестину, а мене штестина:
Шестина је мене надвладала.
Свезаше ми руке наопако,
Одведоше краљу Арапскоме,
Краљ ме баци на дно утавницу,

а тавновах за седам година,
Нит' ја знадох, кад ми .љето дође,
Нит ја знадох, кад ми зима дође,
Осим једно, моја стара мајко :
Зими би се грудале ћевојке.
Пробаце ми по груду снијега,
По том знадем, да је дошла зима;
-Бети баце стручак боснока,
По том знадем, да је њето, мајко.
А кад наста осма годиница,
Тавница ми није додијала,
Додија ми Арапка ћевојка,
Мила һерца краља Арапскога,
Долазећи јутром и вечером;
Виче мене на тавнички пеніцер:
„Не трун", јадан, у тавници, марко!
Већ дај мене твоју вјеру тврду,
„Да ћеш мене узет за љубовцу,
„Да избавим тебе из тавнице,
Добра твога из подрума Шарца,
Накупићу і утијех дуката,
Болан Марко! колико ти драго.“
Кад се, мати, виђех на невољи,
Скинух капу, метнух на кољено,

40

45

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

50

55

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

60

22

65

„Па се кунем капи на кољену:
„Тврда вјера! оставит” те не ћу,
„Тврда вјера! преварит” те не ћу;
„И сунце је вјером преврнуло,

Те не грије зими к'о и љети,
, А ја вјером преврнути не ћу. **
„То промисли Арапка ћевојка,
Промислила, да се кунем њојзи:
„Једно вече бјеше омркнуло,
„Отвори ми од тавнице врата,
Изведе ме из тавнице, мајко,
„Доведе ми помамна Шарина,
„И још себе бољег од Шарина,
„На обадва бисaге дуката,
„Донесе ми сабљу оковану;
Отале се довaтисмо коња
„И одосмо кроз земљу Арапску.
„Каде јутро бјеше освануло,
„И ја сједох, мати, отпочиват
„А уза ме Арапка ђевојка,
„Загрли ме црнијем рукама,
„Кад погледах, моја стара мајко,
„Она црна, а бијели зуби,
„То се мене мучно учинило,
„Ја потегох сабљу оковану,
„Ударих је по свилену пасу,
„Кроз њу сабља, мати, пролећела;
„Приватих се мојега Шарина,
„Још Арапци глава проговара:
„Богом брате, Краљевићу Марко!

Немој, болан, мене оставити !

70

:

22

75

80

[ocr errors]

Ту сам, мати, Богу згријешио,
А велико благо задобио,
Те ја градим млоге задужбине. "

85

65.

5

Марко Краљевић у Азачкој

шам н и ц и.

(комад од пјесме). оже мили! на свем” тебе вала! акав бјеше делибаша Марко! акав ли је данас у тамници,

тамници Азачкој проклетој! амница је кућа необична:

тамници вода до кољена, д јунака кости до појаса; уде иду змије и јакрепи, оће змије очи да попију,

јакрепи лице да нагрде, а отпадну ноге до кољена

јунак у руке до рамена. ишти јадан по тамници Марко, ишти Марко, до Бога се чује, едa Марко Азачкој чаршији, е ће л' кога угледати свога;

ког свога, до Бога једнога, • угледа лијепу ђевојку, алу шћерцу краља од Азака, евојку је Богом сестримио: огом сестро, краљева ћевојко! ођи мене тамници на пеншер.“

10

15

20

25

[ocr errors]

30

35

Бевојка је за Бога примила, и за Бога и за брата свога, Она дође тамници на пенцер, Марко њојзи тихо проговара: Богом сестро, краљева ћевојко! „Иди бабу од Азака краљу, „Од мене му поклон и поздравље: „Кумим њега Богом истинијем, „Нек ме пусти из тамнице клете „А на вјеру и на вересију „И на jемца Бога истинога, „Да ја идем до Прилипа града, „Да донесем за откупа благо, „Вјера моја, двадесет товара; „Ако ли ми вјеровати не ће, Нек ме пусти из тамнице клете, „Па нека ме у гвожђе окује, „Ја ћу ситну књигу оправити „Мајци мојој у Прилипа града, „За откуп ће донијети благо! У тамници живити не могу. “ Кад ђевојка р'јечи разумјела, Она оде краљу на дивана, Када бабу на диван изиђе, Питао је од Азака краљу: „Ој Бога ти, мила ћери моја! „Шта је тебе тамо нестануло? „Ил ти мало свиле и кадиве, „Или злата, ил” бијела платна? „Ал' лијепе чохе Парагуна „И резане, па и нерезане?".

40

45

50

[ocr errors]
« PreviousContinue »