Page images
PDF
EPUB

,,

,,

,0 Стеване, моје чедо драго! „А шта ће ти баба учинити ? „Кад су баби савезане руке; „Иди моли Максимију мајку, „Еда би те приватила мајка, „На бабина кићена зеленка." Моли дете Максимију мајку: „Максимија, моја мила мајко! „Привати ме на коња витеза, „Нејаке су ноге у Стевана, „Те не могу с коњма да путују." Ал' орјатка орјатско колено Са коња га удара камџијом: „Ид' од мене, орјатско колено! „Да сам тела на коња примати, „Те вас не би предала у Турке." Кад дођоше месту Дренопољу, Турци пењу два свил’на шатора, Један шатор Груји и Стевану, Други шатор Максимији младој. Два Турчина очли Дренопољу, Трећи оста чувајући стражу. Кад су дошли паши Дренопољском, Они кажу паши Дренопољцу : „Господине, пашо Дренопољски! „Лепога смо роба задобили, „Лепа роба Новаковић-Грују, „И Грујина нејака Стевана, „И његову Максимију љубу; „Каква ј' красна госпођа невеста, „Лепоте јој на крајини нема,

110

115

120

125

130

135

„Лице јој је вредно Цариграда."

А паша се маши у џепове,

99

Те им даде стотину дуката;
„Ево, Турци, стотина дуката,
„Јед'те, пијте, до у јутру, Турци!
„Кад у јутру робље доведете,
„Башка ћу вам бакшиш поклонити,
„Ком' агалук, коме ли спаилук.
Узеш Турци стотину дуката,
Па пођоше по свем Дренопољу,
Они траже слатке медовине,
Ал' не могу медовине наћи,
До у неке крчмарице Маре,

У Грујине Богом посестриме:
"Снашо Маро! дај нам медовине,
„Лепога смо роба задобили,
„Лепа роба Новаковић-Грују,
„И Грујина нејака Стевана,
„И Грујину Максимију љубу,
„Каква ј' красна госпођа невеста!
„Што је лепа, то је одевена."
Кад је чула крчмарица Мара,
Она стаде сузе просипати,
Од Турака заклања рукавом :
„Јао Грујо, Богом побратиме!
„Трипут си ми био на невољи,
„Трипут си ме ропства опростио,
„А јако си у ропство запао!"
Она Турком медовину даје,
А баш полак насу бенђелука,
А на тврди санак намењује,

140

145

150

155

160

165

Нек спавају три Турчина млада
Док се Груји не опросте руке.
Пак одоше два Турчина млада,
И однеше слатку медовину.
А кад Турци под шатор дођоше,
Ев' седоше пити медовину,
Максимија медовину служи,
Како коме чашу додаваше,
Онако је сваки и пољуби,
Сваки јој се под гръоце маша.
Опише се три Турчина млада,
Опише се, како земља црна,
Па поспаше, како да помреше.
А стала је Максимија млада,
Она стала, пак мисли; размишља :
„Та ако ћу код двојице лећи,

„Трећему ћу жао учинити."

170

175

180

Све је мисли на једно смислила,

185

Сави скуте и бијеле руке,

Свој тројици леже чело главе.
А када је у по ноћи било,

Заплака се нејаки Стеване:

„Јао бабо, тешко ти сам гладан!"

А беседи Новаковић Груја:
,0 Стеване, моје чедо драго!
„А шта ће ти учинити бабо?
„Кад су баби савезане руке;
„Иди, сине, под шатора мајци,
„Те укради ноже од матере,
„Те пресеци на руку конопце,
„Онда ће те наранити бабо."

190

195

Ал' је дете колена ајдучка,
А јуначка срца слободнога,
Те отиде под шатора мајки,

И

украде ноже од матере;
ᎪᏗ детету невоља голема:
Ножи тешки, а дете нејако,
Једва ноже довуче до бабе,
Оберучке једва подигнуо,
Те наслони ноже на конопце,
Па повуче ноже по конопцу,
Те пресече на руку конопце,
Посеч’ Грују по десници руци,
Из руке му црна крвца пође;
Писну дете, кано гуја љута:
"Јао бабо, посеко ти руку!"
А беседи Новаковић Груја:
„А не бој се, Стево, чедо моје!
„Крв не иде из бабине руке,
„Него иде крвца из конопца.
Кад се Груји опростише руке,
Онда Грујо на ноге устаде,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја,
И недељу и васкрсеније,
И велико часно ванђелије,
Па он узе сабљу оковану,
Па отиде под шатора Турком,
С њи узгрте свилена јоргана,
Не сече и по грлу бијелу,
Већи сече по свилену пасу,
Од тројице прави шесторицу.

,,

200

205

210

215

220

225

Па отиде шеру Дренопољу,
Посестрими крчмарици Мари,
Те донесе вина и ракије,
И донесе леба бијелога,
И дебела меса овнујскога,
Па он седе под шатора свил на
Те нарани себе и Стевана,
Пак запева танко гласовито.
Пробуди се Максимија млада,
Она буди три Турчина млада:

230

235

„Дижте с’, Турци, жалостна вам мајка! 240
„Ено Груја и везан попева."
А кад диже свилена јоргана,

И кад види исечене Турке,
Она стала, па мисли размишља:
„Мили Боже, шта ћу и како ћу?
„Та ако ћу јадна бијежати,

„Груји нису коњи утецали,
„А камо ли једна женска глава !”
Сави скуте и бијеле руке,
Оде сама Груји под шатора,
Паде њему преко свил'на крила,
Љуби Грују по недри свилени:
„Господару, Новаковић-Грујо,
„Турци су ме опчинили младу."
А беседи Новаковић Груја :
„Максимија колено неверно!
„Та живи те опчинише Турци,
"А мртви те к мене приволеше."
Па устаде на ноге јуначке,
Те подиже свилена шатора,

245

250

255

260

« PreviousContinue »