Бесједи му лијепа ћевојка: . . „0 мој бабо, од Азака краљу! „Свашта доста у двору твојему, . " „Ништа мене није нестануло; „Но ево ти поклон и поздравље . . „А од сужња Краљевића Марка, „Да га пустиш из тамнице, бабо, 60 „А на вјеру и на вересију

на јемца Бога истинога, „Док отиде до Прилипа града, . . „За откуп ће донијети благо, „Донијети двадесет товара; . . . . 65 „Ако ли му вјеровати не ћеш, „Пусти њега из тамнице, бабо, „У жељез га гвожђе окуј тешко, „Он ће ситну књигу оправити „Мајци својој у Прилипа града, „За откуп ће донијети благо “ Кад то зачу од Азака краљу, Он ћевојци пр’јеке р'јечи каже: „Кучко једна, а не ћери моја! „Шњиме си се, кучко, старанила! 75 „А тако ми Бога великога! . . „Не ћу пустит” из тамнице Марка, „Држаћу га за девет година, „Док му змије. очи не попију, „А јакрепи не нагрде лице;

80 „Док м отпадну ноге до кољена „И јунаку руке до рамена; „Кад допадне таке муке Марко, „Ја ћу пустит” сужња без динара,

„Изнијећу туц'ка на сокаке,
„Нека проси, нек се њебом рани.“
Кад ђевојка рјечи разумјела,
Она оде на тамницу Марку,
Све му каза, како краљу каже.
Каде зачу Краљевићу Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Па ђевојци био говорио:
„Богом сестро, краљева ђевојко!
„Донеси ми дивит и хартије,
„Да ја ҡитим једну ситну књигу,
„Да је пратим у Прилипа к Мајци,
„Нек продаје земље и градове,
„Нек продаје, нек за душу даје,
„Нек се рани и ода зла брани;
„Вјерној љуби, нек се преудаје;
„Милој сеји, да с' не куне мноме;
„Мене вође кости иструнуше.
„У тамници Азачкој проклетој.“
Донесе му дивит и хартију,
Те је ситну књигу накитио,
Не кити је, куд је њојзи каже,
Но је кити преко мора сињег,
Преко мора до града Солуна,
До Дојчила Богом побратима:
„0 Дојчило, Богом побратиме!
„Тешке сам ти муке допаднуо,
„Тешке муке, у Арапске руке,
„Допаднуо ропства и тамнице,
„А проклете Азачке тамнице;
„У тамници живити не могу,

120

125

130

„Тамница је кућа необична ;
„Избави ме, ако Бога знадеш !“
Па дозивље сивога сокола :
„0 соколе, пуст ми не остао !
„Носи књигу ка граду Солуну,

.
„Ка Дојчилу Богом побратиму,
„Нек избави мене из тамнице. “
Узе соко ону ситну књигу,
Па се изви небу од облаке,
Право оде ка Солуну граду
Баш у јутру у свету неђељу,
Ал' бијаше господа Солунска,
Ал бијаше у бијелој цркви
На јутрењи и на летурђији,
Паде соко на бијелу цркву,
Пишти соко, до Бога се чује,
Познаде га Дојчило војвода,
Па ишета из бијеле цркве,
Те он сједе у сребрна стола,
Књему дође сив-зелен соколе,
Испод крила ситну књигу пушти.
Узе Дојчил ону ситну књигу,
Кад он виђе, што му књига каже,
Удари се по кољену руком,
Нова чоха прште на кољену
и од злата бурма на рукама,
Сузе рони низ бијело лице:
„Ала! брате, Краљевићу Марко!
„Тешке ти си муке допануо!
„Без јада се избавити не ћеш.“
Па он мисли, што ће и како ће,

135

140

145 150

Све мислио, на једно смислио,
Па узимље боју карабоју,
Бијело је обојио лице,
Начини се црни Арапине,
Па изведе добра коња дора,
На добра се дора дохитио,
Право оде ка Азаку граду.
Кад је био низ поље Азачко,
Тешко био наљутио дора,
Добар доро на колаче скаче
У пријеко дванаест аршина,
У дужину двадест и четири,
У висину три копља јуначка**),

155

- 66.
Марко Краљевић и Ара и ин.
Кулу гради црни Арапине,
Кулу гради од двадест тавана,

многе ријечи (на стотине) измијењане и читави стихо-
ви нагрђеви. Ја ћу овдје чуда ради додати само неко-
лико примјера, које сам опазно гдје сам у књижицу
загледао, а сву је редом нијесам ни читао. Тако н. п.
у пјесми Сестра Леке капешана (стих 470—477):
у оригиналу:

прешшампано : Іта с видно, шта си смило- | ІШта с видіо шта си смило

вао А на томе војводи Милошу, | На шомъ швоме Войводи

| Милошу, Бе је виђен, ђе је снажан ју- | Ди є виђенъ дил в снажань нак :

. юнакъ, Јеси л чуо, ђе причају људи, | Нисим чуо шта говоре

люди, Бе ј' Милоша кобила родила, | Да € Милошъ од кобиле

рођент, А некака сура бедевија, | и шо нека сура бедевія, Бедевија, што ждријеби ждра-| Бедевія што ждреби ждра

Т абве, Нашли су га јутру у ерђели. | Нашли су га зоромъ у ергели. Тако у пјесми Марко Краљевић и Арачин (стих 5 и 6): мјесшо :

прешша миано : Ударно стакла у пензуере, | Прилепio стя кла на пенџере Простръо је свилом и кадифом. | Просшpeo в сви лу и кадифу

За харшију би се могло казати прилепио на пенцере, а за сшакло се говори ударио у пенцeрe; тако