На срамоту у цара нашега, „Вечерас ће доћи по ђевојку; „Од његова страха великога
Ми се тако рано затворамо.
Не да Марко затворити врата,
Већ он стаде, да види Арапа
И његове кићене сватове.
Стаде јека бијела Стамбола,
Ал' ето ти црна Арапина
На кобили танкој бедевији,
И за њиме пет стотина свата,
Пет стотина црнијех Арапа:
Арап ђевер, стари сват Арапин
А Арапин црни младожења;
Скаче пуста под њим бедевија,
Испод ногу камен излијеће,
Те разбија хане и дућане!
Кад су били испред Новог хана,
Онда Арап сам себе говори:
„Боже мили! чуда великога!
„Цијел Стамбол јесте позатворан
„Од мојега страха великога,
„Осим врата од Новога хана !
„Да л' у њему ниђе никог нема?
„Да л' је како лудо и манито,
„Које јоште за мој страх не знаде? Оде Арап пред цареве дворе,
И ту тавну ноћцу преноћише.
Кад у јутру јутро освануло,
Цар изведе Арапу ђевојку,
И опреми рухо ђевојачко:
Натовари дванаест товара.
Пође Арап кроз Стамбол бијели
Са ђевојком и са сватовима;
Кад су били
Опет ханска врата отворена ;
Арап нагна танку бедевију,
Да погледа, тко има у хану;
Марко сједи насред Новог хана,
Те он пије црвенику вино,
Не пије га чим се вино пије,
Већ Леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје;
Шћаше Арап да заметне кавгу,
Али Шарац свезан на вратима,
Не даде му унутра уићи,
Већ кобилу бије по ребрима.
Арапин се у сватове врати,
Па одоше низ Стамбол-чаршију.
Тада уста Краљевићу Марко,
Он изврати һурак од курјака,
И изврати капу од курјака;
Своме Шарцу потеже колане,
Па објеси мјешину са вином,
C друге стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Он узима копље убојито,
Пак се скаче Шарцу на рамена,
Ишћера га на Стамбол-чаршију.
Када стиже Арапске сватове,
Одмах стаде заметати кавгу
И прогонит стражње мимо прве;
Кад доћера Шарца до ђевојке,
Он погуби кума и ђевера.
Глас допаде црном Арапину
„Зла ти срећа, црни Арапине!
„Стиже јунак у твоје сватове;
Коњ му није коњи каквино су,
Веће шарен, како и говече;
„Нит' је јунак к'о што су јунаци: '
„На њему је ћурак од курјака,
„На глави му капа од курјака,
„Нешто му се у зубима црни
„Као јагње од пола године;
„Како стиже, он заметну кавгу,
И прогони стражње мимо прве,
„Погуби ти кума и ђевера.“
Врати Арап сиву бедевију,
Па говори Краљевићу Марку:
„Зла ти срећа, незнани јуначе!
„Који те је ђаво навратио,
„Да ти дођеш у моје сватове,
„Да погубиш кума и ђевера?
„Или си луд и ништа не знадеш?
„Илʼ си силан, пак си полудио?
„Или ти је живот омрзнуо?
„А тако ми моје вјере тврде!
„Потегнућу дизген бедевији,
„Седам ћу те пута прескочити,
„Седам отуд, а седам одовуд,
,, Пак ћу онда тебе одсјећ главу.
Ал говори Краљевићу Марко:
„Бре не лажи, црни Арапине!
„Ако Бог да и срећа јуначка,
Ти до мене ни доскочит не ћеш,
„А камо ли мене прескочити!“
Ал да видиш црног Арапина!
Кад покупи дизген бедевији,
Пак је удри оштром бакрачлијом,
Доиста га прескочити шћаше;
Ал' не даде Шарац од мејдана,
Beh се пропе он на ноге стражње,
И кобилу на предње дочека,
Те јој уво десно одадрије,
Сва кобила у крви огрезну.
Да је коме стати, те виђети,
Кад удари јунак на јунака:
Црни Арап на Краљевића Марка!
Нити може погубити Марка,
Нит' се даде Арап погубити ;
Стоји звека бриткијех сабаља.
Ћераше се четири сахата ;
Када виђе црни Арапине,
Да ће њега освојити Марко,
Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол-чаршију.
За њиме се натурио Марко ;
Ал' је брза пуста бедевија,
Брза му је, као горска вила,
И тијаше да утече Шарцу;
Паде Марку на ум топузина,
Пак заљула покрај себе њоме,
Стиж Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде,
Одсијече од Арапа главу,
увати танку бедевију;
Он се врати кроз Стамбол-чаршију, 400
Ал' од свата нигђе никог нема,
Сама стоји лијепа ђевојка,
и око ње дванаест товара
Лијепога руха ђевојачког.
Врати Марко лијепу ђевојку,
Одведе је у цареве дворе,
Па говори цару честитоме:
„Ето, царе, лијепе ђевојке,
„А ето ти од Арапа главе,
„Што с' спремио руха уз ђевојку.“
„А ето ти дванаест товара
Па он врати својега Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад у јутру јутро освануло,
Спрема царе седам товар' блага
А ђевојка седам бошчалука,
Нит' су ткани, нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани ;
Послаше му од злата синију,
На синији исплетена гуја,
Повисока главу издигнула,
У зубима држи драги камен,
Код кога се види вечерати
У по ноћи, као у по дана;
Послаше му сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
|