Кад дођера Шарца до ђевојке,
Он погуби кума и ђевера.
Глас допаде црном Арапину:
„Зла ти срећа, црни Арапине!
,,Стиже јунак у твоје сватове;
„Коњ му није коњи каквино су,
„Веће шарен, како и говече;
„Нит' је јунак к'о што су јунаци :
„На њему је ћурак од курјака,
„На глави му капа од курјака,
„Нешто му се у зубима црни
„Као јагње од пола године;
„Како стиже, он заметну кавгу,
„И прогони стражње мимо прве,
„Погуби ти кума и ђевера."
Врати Арап сиву бедевију,
Па говори Краљевићу Марку:
,,Зла ти срећа, незнани јуначе!
„Који те је ђаво навратио,
„Да ти дођеш у моје сватове,
„Да погубиш кума и ђевера ?
„Или си луд и ништа не знадеш?
„Ил' си силан, пак си полудио?
„Или ти је живот омрзнуо ?
„А тако ми моје вјере тврде!
„Потегнућу дизген бедевији,
„Седам ћу те пута прескочити,
„Седам отуд, а седам одовуд,
„Пак ћу онда тебе одсјећ главу."
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Бре не лажи, црни Арапине!
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Ти до мене ни доскочит' не ћеш,
„А камо ли мене прескочити!"
Ал’да видиш црног Арапина!
Кад покупи дизген бедевији,
Пак је удри оштром бакрачлијом,
Доиста га прескочити шћаше;
Ал' не даде Шарац од мејдана,
Већ се пропе он на ноге стражње,
И кобилу на предње дочека,
Те јој уво десно одадрије,
Сва кобила у крви огрезну.
Да је коме стати, те виђети,
Кад удари јунак на јунака:
Црни Арап на Краљића Марка !
Нити може погубити Марка,
Нит' се даде Арап погубити;
Стоји звека бриткијех сабаља.
Ћераше се четири сахата;
Када виђе црни Арапине,
Да ће њега освојити Марко,
Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол-чаршију.
За њиме се натурио Марко ;
Ал' је брза пуста бедевија,
Брза му је, као горска вила,
И тијаше да утече Шарцу;
Паде Марку на ум топузина,
Пак заљуља покрај себе њоме,
Стиж" Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде,
Одсијече од Арапа главу,
И увати танку бедевију;
Он се врати кроз Стамбол-чаршију, 400
Ал' од свата нигђе никог нема,
Сама стоји лијепа ђевојка,
И око ње дванаест товара
Лијепога руха ђевојачког.
Врати Марко лијепу ђевојку,
Одведе је у цареве дворе,
Па говори цару честитоме:
„Ето, царе, лијепе ђевојке,
,,А ето ти од Арапа главе,
„А ето ти дванаест товара
„Што с спремио руха уз ђевојку."
Па он врати својега Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад у јутру јутро освануло,
Спрема царе седам товар' блага,
А ђевојка седам бошчалука,
Нит' су ткани, нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани;
Послаще му од злата синију,
На синији исплетена гуја,
Повисока главу издигнула,
У зубима држи драги камен,
Код кога се види вечерати
У по ноћи, као у по дана;
Послаше му сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
И у њима три драга камена,
И међ њима царев печат стоји,
Да га везир погубит не може,
Док честитог цара не запита;
Све послаше Краљевићу Марку:
„Ето, Марко, блага неколико;
„Ако л' тебе понестане блага,
„Опет дођи поочиму твоме.”
Марко Краљевић и Муса
кесеџија.
Вино пије Муса Арбанаса 49)
У Стамболу у крчми бијелој;
Кад се Муса накитио вина,
Онда поче пијан бесједити:
Ево има девет годиница
„Како дворим цара у Стамболу,
„Ни издворих коња ни оружја,
„Ни доламе нове ни половне;
"Ал' тако ми моје вјере тврде!
„Одврћ ћу се у равно приморје,
„Затворићу скеле око мора
„И друмове около приморја,
Начинићу кулу у приморју,
„Око куле гвоздене ченгеле,
„Вјешаћу му хоџе и хаџије."
Штогођ Туре пјано говорило,
49) Арбанаса је мјесто Арбанас или Арбанасин.
То тријезно бјеше учинило:
Одврже се у приморје равно,
Позатвора скеле око мора,
И друмове около приморја,
Куд пролази царевина благо,
На годину по триста товара,
Све је Муса себе уставио;
У приморју кулу начинио,
Око куле гвоздене ченгеле,
Вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
Посла нањга Ћуприлијћ-везира - L
И са њиме три хиљаде војске:
Кад дођоше у равно приморје,
Све поломи Муса по приморју,
И увати. Ћуприлијћ-везира,
Савеза му руке наопако,
Па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит',
Обећава небројено благо,
Тко погуби Мусу кесеџију;
Како који тамо одлазаше,
Већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
Ал' му вели хоџа Ћуприлијћу:
„Господине, царе од Стамбола!
„Да је сада Краљевићу Марко,
„Згубио би Мусу кесеџију."
Погледа га царе попријеко,
Па он проли сузе од очију:
„Прођи ме се, хоџа Ћуприлијћу!
|