Те jоj слуге коње доведоше,
Па отиде шњима низ Косово.
Сам на води Јован Калаџијнској,
Пишти момче, како змија љута,
Но га чула од планине вила,
К Јовану је брзо долећела,
Кад погледа лудога Јована,
Е су њему очи извађене,
Уми њега водом Калаџијнском,
Па је вила Бога замолила,
И Јовану очи сатворила.
Кад се Јован очих дофатио,
И својега узјаха Лабуда,
Па га игра покрај воде ладне,
Поје Јован из грла бијела:
,,Мили Боже, на свему ти фала,
„Који си ми био на помоћи !
Но не фала мојој старој мајци,
99
„Која своје искоби дијете!“
Али иде крчмарица Јана
На силнога хата дебелога,
А кад виђе лудога Јована,
Прије су је сузе пропануле.
Па се потљен грохотљиво смије:
,,Благо мене, мио побратиме!
„Бог зна, су ти очи пробољеле?“
Руке шире, у лица се љубе,
За веље га јаде упитала,
Што ј' од мајке чедо дочекало,
Што учини! проклета јој душа!
Па се ладна напојише вина.
Ондолен се они раздвојише:
Јана мину у поље Косово,
Јован пође да тражи крвнике.
А кад Јован пред пећину дође,
Ал' му сједи пред пећину мајка,
Страшна дива у перчину биште,
Па погледа, угледа Јована,
Па је диву ријеч говорила:
„Куку, диве, ево Јован луди!“
Па скочише од земље на ноге:
Стан да видиш Јованове мајке,
Како прама кучка у планину!
Див уљеже у ледну пећину.
Брзо Јован мајку уфатио,
Па јој спути обадвије руке,
Фрк је бачи на силна Лабуда,
А диву је главу окинуо,
Па се Јован бачи на Лабуда,
Он отиде земљом и свијетом,
Да он тражи своју постојбину.
Кад се бјеше примакнуо близу,
Ного цару муштулуци греду:
Који први на муштулук дође,
Њима хате неседлане даје;
Који други на муштулук дође,
Њима спензу небројену даје;
Који трећи на муштулук дође,
Њима чоху некројену даје.
Кад испаде Јован на Лабуду,
Жељна ли га слуге угледале,
А цару су ријеч говорили:
„А ево га, драги господару!"
Скочи царе из своје столице,
Те цар своје сусрете дијете,
Жалосно је сина пригрлио,
Па Јовану ријеч говорио:
,,А Јоване, све ти просто, синко!
„Што учини од оца својега?
„Ја сам река,, никад доћи не ћеш."
Па му силни шемлук ударише;
Но се цару дијете пожали,
Што је њему учињела мајка;
Па скочише, те је уфатише,
Обукли јој танану кошуљу,
Намазаше прахом и катраном,
Па заждише су четири стране;
Али вика Јованова мајка:
,,Не дај мајку, дијете Јоване!
,,Изгорје ти мајку огањ живи.“
Но јој Јован ријеч говорио:
,,А нека те, проклета ти душа!“
Сва изгорје о његовој души.
9.
Браћа и сестра.
Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци:
Једно бане, друго ценерале,
Треће проси из села комшија.
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора") бану,
Још су браћа сестри бесједила :
„Ја ти пођи, наша мила сејо,
„Ја ти пођи с преко мора бану,
Ми ћемо те често походити:
99
У години свакога мјесеца,
99
„У мјесецу сваке неђељице."
To je сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Алʼ да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица :
,,Мили Боже, чуда великога!
Што сам врло браћи згријешила,
Те ме браћа походити не ће ?"
Њу ми коре млоге јетрвице:
„Кучко једна, наша јетрвице!
99
99
29
66
99
Ти си врло браћи омрзнула,
Те те браћа походити не ће."
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал' се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
*) „с спреко мора“ мјесто: из преко мора.
99.
„Ид те доље, два моја анђела,
,,До бијела гроба Јованова,
„Јованова, брата најмлађега,
„Вашијем га духом заданите,
„Од гроба му коња начините,
,,Од землице мијесте колаче,
,,Од покрова режите дарове ;
„Спремите га сестри у походе."
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијеме колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег, ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила :
„Јесте л' ми се, брате, затјецали,
„Кад сте мене младу удавали,
,,Да ћете ме често походити:
„У години свакога мјесеца,
У мјесецу сваке неђељице?
,,Ево данас три године дана
„Нијесте ме јоште походили!"
Још је њему сеја бесједила :
„Што си тако, брате, потавњео
99
|