„На срамоту у цара нашега, „Вечерас ће доћи по ђевојку; Од његова страха великога
Ми се тако рано затворамо. Не да Марко затворити врата, Већ он стаде, да види Арапа И његове кићене сватове. Стаде јека бијела Стамбола, Ал ето ти црна Арапина На кобили танкој бедевији, И за њиме пет стотина свата, Пет стотина црнијех Арапа:
Арап ђевер, стари сват Арапин, А Арапин црни младожења; Скаче пуста под њим бедевија, Испод ногу камен излијеће, Те разбија хане и дућане!
Кад су били испред Новог хана, Онда Арап сам себе говори: „Боже мили! чуда великога! „Цијел Стамбол, јесте позатворан „Од мојега страха великога, „Осим врата од Новога хана!
„Да л у њему ниђе никог нема?
„Да л' је како лудо и манито,
„Које јоште за мој страх не знаде?"
Оде Арап пред цареве дворе,
И ту тавну ноћцу преноћише. Кад у јутру јутро освануло, Цар изведе Арапу ђевојку, И опреми рухо ђевојачко:
Натовари дванаест товара. Пође Арап кроз Стамбол бијели Са ђевојком и са сватовима; Кад су били испред Нова хана, Опет ханска врата отворена ; Арап нагна танку бедевију, Да погледа, тко има у хану ; Марко сједи насред Новог хана, Те он пије црвенику вино,
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје; Шћаше Арап да заметне кавгу, Али Шарац свезан на вратима, Не даде му унутра уићи, Већ кобилу бије по ребрима. Арапин се у сватове врати, Па одоше низ Стамбол-чаршију. Тада уста Краљевићу Марко, Он изврати ћурак од курјака, И изврати капу од курјака; Своме Шарцу потеже колане, Па објеси мјешину са вином, С друге стране тешку топузину, Да не крива ни тамо ни амо; Он узима копље убојито, Пак се скаче Шарцу на рамена, Ишћера га на Стамбол-чаршију. Када стиже Арапске сватове, Одмах стаде заметати кавгу
И прогонит стражње мимо прве;
Кад дођера Шарца до ђевојке, Он погуби кума и ђевера. Глас допаде црном Арапину: „Зла ти срећа, црни Арапине! ,Стиже јунак у твоје сватове; „Коњ му није коњи каквино су, „Веће шарен, како и говече; "Нит' је јунак к'о што су јунаци: „На њему је ћурак од курјака, „На глави му капа од курјака, „Нешто му се у зубима црни „Као јагње од пола године;
Како стиже, он заметну кавгу,
„И прогони стражње мимо прве, „Погуби ти кума и ђевера.“ Врати Арап сиву бедевију, Па говори Краљевићу Марку: „Зла ти срећа, незнани јуначе! „Који те је ђаво навратио, "Да ти дођеш у моје сватове,
„Да погубиш кума и ђевера?
„Или си луд и ништа не знадеш?
„Ил' си силан, пак си полудио?
„Или ти је живот омрзнуо?
„А тако ми моје вјере тврде! „Потегнућу дизген бедевији, „Седам ћу те пута прескочити, „Седам отуд, а седам одовуд, „Пак ћу онда тебе одсјећ главу.“
Ал говори Краљевићу Марко:
„Бре не лажи, црни Арапине!
"Ако Бог да и срећа јуначка, „Ти до мене ни доскочит не ћеш, А камо ли мене прескочити!“
Ал да видиш црног Арапина! Кад покупи дизген бедевији, Пак је удри оштром бакрачлијом, Доиста га прескочити шћаше; Ал не даде Шарац од мејдана,
Већ се пропе он на ноге стражње, И кобилу на предње дочека,
Те јој уво десно одадрије, Сва кобила у крви огрезну. Да је коме стати, те виђети,
Кад удари јунак на јунака:
Када виђе црни Арапине, Да ће њега освојити Марко, Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол-чаршију. За њиме се натурио Марко; Ал' је брза пуста бедевија, Брза му је, као горска вила, И тијаше да утече Шарцу; Паде Марку на ум топузина, Пак заљула покрај себе њоме, Стиж Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде, Одсијече од Арапа главу,
Он се врати кроз Стамбол-чаршију,
Ал од свата нигђе никог нема,
Сама стоји лијепа ђевојка,
И око ње дванаест товара Лијепога руха ђевојачког. Врати Марко лијепу ђевојку, Одведе је у цареве дворе, Па говори цару честитоме: „Ето, царе, лијепе ђевојке, „А ето ти од Арапа главе,
„Што с спремио руха уз ђевојку."
Па он врати својега Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад у јутру јутро освануло,
Спрема царе седам товар блага А ђевојка седам бошчалука, Нит’су ткани, нити су предени, Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани ; Послаше му од злата синију,
На синији исплетена гуја, Повисока главу издигнула, У зубима држи драги камен, Код кога се види вечерати У по ноћи, као у по дана; Послаше му сабљу оковану, На којој су три балчака златна,
« PreviousContinue » |