Page images
PDF
[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
[ocr errors][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors]
[ocr errors]

јем намастирима, али се они слабо баве код кога намастира, него само путују из намастира у намастир те цјелују, и гледају трпезарије (као н. п. у Раваници, гдје је измолована Косовска битка, и у Јаску смрт Цара Уроша), али у Србији дођу црквари из даљнијех села на конак (уочи празника), а из оближњијех дођу у јутру, па ту буду до послије подне. Кад људи иду намастиру, онда сви (и женско и мушко) обуку стајаће хаљине (штогод које љепше има). Гдјекojим намастирима иду људи, који су шобогати, по десет дана хода далеко (као н. п. у Студеницу иду — чини ми се о Тројичину дне – – из цијеле Србије, из Босне и из Херцеговине, и носе прилог. Тако би исто долазили и у Сремске намастире да нема лазарета и другијех сметњи). За владања Турскога у Србији владике се ништа нијесу мијешале у

[merged small][ocr errors][ocr errors][merged small][merged small][ocr errors][merged small]
[ocr errors][ocr errors]

вући (4), јtreiden, exacuo. (сf. наоштрити 1). намастир (cf. манастир), m. baš šttojter, monasterium. (vide богомоља). У стара времена било је много више намастира у народу нашему, пак су послије под владом Турском опустјели и сад им још само зидине стоје. Будући да у Србији ни у десетом селу нема цркве, за то људи иду уз часне посте (сваке недјеље), а особито о Мученицима, о Благовијестима, о Цвијетима, и о Васкрсенију и о осталијем великијем годовима (н. п. о Тројичину дне, о Петрову дне, о Преображењу, о Госпођи великој и о малој, о Ваведенију, о Богојављенију и о Задушницама) намастирима, те се исповиједају и причешћују. Уз часне се посте обично причешћују, а о другијем годовима иду као на сајам. Код гдјекojијех намастира скупи се (кад је лијепо вријеме) о Благовијести, о Цвијетима, о Преображењу и о Госпођама, по неколике хиљаде сабора. Ту продају трговци различну рубу; крчмари крчме вино, ракију, и јабуковачу; месари пеку јагањце, овце, козе и свиње, те продају месо, ту гледају момци дјевојака (обично иду дјевојке највише о Цвијетима, а младе о Васкрсенију); ту се састају кумови, пријатељи и познаници, и договарају се о свачему. — Тако

иду Бачвани о Тројичину дне по Сремски

дити, једни су људи грађу сјекли, једни вукли, једни давали што за храну мајсторима, а сви заједно старали се да саставе новце што ће се мајсторима платити. У Аустријскијем пак државама, особито у Сријему и у Бачкој и Банату владике су прави господари од намастира: они им старјешине постављају, премјештају и збацују, њима намастири сваке године дају рачуне шта су ода шта добили и на што потрошили; о новоме љету шаљу по намастирима по неколика своја дворанина у промјену, те мијењају намјеснике, прегледају ризнице и остале намастирске ствари: овима сваки намастир ваља по нешто да плати, а често им се што и поклања. Који је старјешина у милости код владике, он чини од намастирскога имања шта му је драго а особито кад архимандрит постане владика па одлази из намастира: тако у овијем намастирима само старјешине живе госпоски, а калуђери осим јела управо сиромашки: кад се који закалуђери, намастир му начини хаљине, а кад постане свештеник онда му још поклони манторос, па у напредак у име хаљина и свега осталога трошка даје му се на годину од 25 до 40 форинти у сребру (како је у коме намастиру одређено). Осим тога још дијеле између себе (гдјешто и са старјешинама заједно) што се скупи од нуријаша и од читања молитава, и то су им сви доходи. Ручак и вечеру имају у трпезарији сви заједно са старјешином, и сваки по сатљик вина на подне и у вече; ракије даје се свакоме по двије холбе на недјељу. Сви су наши већи намастири које од онијех који су их зидали, које од другијех што су им придавали, имали од старине (који мање који више) села и земље, али им је то послије поодузимано, само су до нашијех времена задржали по једно село, које је као на њиховој земљи насељено и које се зове прњавор. У Србији су намастири плаћали спахијама осјеком и за себе и за прњавор, тако је н. п. намастир Троноша плаћао спахији (Рашчићима из Лознице) до почетка овога вијека по 30 гроша и по једну краву јаловицу и по које чарапе на годину; а кад су послије грошеви почели спадати, и ова је плата стала се подизати тако да је до 1832 године била изишла на 250 гроша. Троношки прњаворци нити су шта више плаћали спахији нити какога другога данка осим царева харача, а калуђерима су радили најмање по један пут у недјељи дана и то понајвише у петак, а давали им нијесу ништа. Намастирски је старјешина прњаворцима и судио за којекаке ситнице, а кашто их је и затворао и био. Сад како је у Србији спахија нестало, влада је Српска одредила да она сва земља на коју су калуђери осјеком спахијама плаћали у напредак остане намастирска, а прњаворци да држе од ње оно што су до сад држали, али прикрчивати да не смију ништа, и од онога што држе да не смију никоме ништа продавати, па кад која породица замре, да остане намастиру земља коју је она држала. У царству Аустријскоме намастири су праве спахије од прњавора као и друге спахије од осталијех села. Намастир Гргетег у Сријему осим прњавора има и једно своје село Не рад и н, а Бездин у Банату нема прњавора, него само село М у на ру. Осим земље, винограда и шљивика, које им раде прњаворци, намастири у Србији имају и по неколико села своје нурије, која често позивају као на мобу, али поред свега тога намастири су од прије највише живљели од писаније и од прилога: гдјекojи су калуђери долазили намастиру готово као гости, него су све ишли по народу (по свој Турској докле се Српски језик говори), те писали (новце, стоку, жито, пиће, платно и т. д.), па што нијесу могли намастиру носити или гонити оно су на мјесту продавали и чинили у новце, а многи су људи и сами о празницима доносили намастирима милостињу. Гдјекоји већи намастири слали су калуђере ради милостиње и у Каравлашку и Карабогданску и у саму Русију, и онамо су им владаоци кашто одређивали милостињу на годину, која се и до данас даје ако намастири нијесу опустјели. Али је сад писанија и у Србији забрањена; први је Карађорђије то почео

забрањивати, и приповиједали су онда како је одговорио некакоме намастирском старјешини (чини ми се Методију Лазаревићу архимандриту Троношкоме) кад му је молећи се за допуштење да може ићи или послати какога калуђера у писанију, рекао да би му дао пут у вилает: „одавде до твога намастира има 77 путова, којијем год пођеш, ја ти стојим добар да ћеш доћи у намастир, али у народ нигдје да се нијеси свратио у име шисаније, јер људи сад немају ни сами шта да једу, а камо ли вама да дају, а ти кад дођеш човјеку на конак, домаћин ваља да тражи и теби и твоме коњу шта у кући нема : ти не можеш јести кукурузнице, него ти ваља тражити погаче, а твој коњ не ће да једе кукуруза, него хоће јечма; а ако ти досађује гостиница, ти начини поред манастира механу, па ко ти год дође покажи му прстом у њу, те ћеш тако и госте дочекивати и јоште што добити.“ Намастири су се у Сријему и у Бачкој и Банату с помоћу својијех спахилука одржали до сад прилично, али су у Србији врло посрнули једно што је забрањена писанија, а друго што слабо који ваљан човјек (као и у Сријему и у Бачкој и Банату) хоће да иде у калуђере: од прије су једини калуђери били народна господа: госпоски се хранили, у ћуркове одијевали, на добријем коњма јахали и добро оружје носили, а сад ко је ваљан и што зна, отворен му је пут к различнијем службама и госпоствима. сf. школа, спахија.

[merged small][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »