Превари се љуба Комненова, Превари се, уједе је гуја,
И отвори деветера врата, И десета, па изведе вранца ; А кад паша посједнуо вранца, Не даде му ђаво мировати, Већ овако стаде бесједити: „Јеси л чула, Комненова љубо! „Овако ми поздрави Комнена: „Да му ј' Турчин одјахао вранца; „Ја нијесам Раде од Пазара, „Већ сам главом паша Сеидиме." То изрече, па с коњем утече. Оста јадна госпа кукајући, Кукајући, кано кукавица, Преврћући, како ластавица ; Пак изиђе на високу кулу, Те припали бојницу лубарду. А кад пуче бојница лубарда, Чини ти се, земља се потресе. Комнен у планини,
И ума се јаду осјетио,
Пак се ману тића соколића, Лети брже двору бијеломе,
Нађе јадну госпу кукајући:
„Што је, љубо, да од Бога нађеш ? „Јесу л жива два близанца сина ?" 135
Онда њему љуба говорила:
„О Комнене, жив те Бог убио! „Јесу живи, не били ти живи!
"Јесам ли те свагда сјетовала,
„Да свакије не наимаш слуга? „А ти најми пашу Сеидима,
„Превари нас, одведе нам вранца; „Што ћеш саде, јадна твоја мајка ?” Онда јој је Комнен говорио:
„Муч', не бој се, драга моја љубо! 145 „Јел’остала сива бедевија,
„Што је нашег ождр’јебила вранца ?" — „Остала је, ујели је вуци!
„Али вранца стигнути не можеш, „Далеко је душман одмакао."
Узја Комнен сиву бедевију,
Оде право трагом за Турчином.
Што је вранац у три пута скак’о, То кобила у један пут вата.
Насред га је горе сустигао; Кад кобила угледала вранца,
Она врисну, гора се потресе; Кад је вранац осјетио мајку,
Стаде вранац, макнути се не ће. Бије њега паша Сеидиме,
Бије њега оштром бакарлијом : „Ајде, вранче, жив те Бог убио! „Видиш, да сам изгубио главу." Вранац стоји, макнути се неће. Повикује Комнене војвода:
„Стан'дер, пашо, да ти најам платим, „Није право, тако да отидеш." Достиже га, одсјече му главу, И поврати вранца од мегдана, Оде двору и здраво и мирно.
Болани Дојчин.
Разбоље се војвода Дојчине У Солуну граду бијеломе, Боловао за девет година; Па Солуна не зна за Дојчина, Они мисле, да је преминуо. То се чудо на далеко чуло, Чак далеко у земљу Арапску, Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца, Право оде ка Солуну граду, Те он паде под Солуна града, Под Солуна у поље широко, Усред поља шатор разапео, Од Солуна иште заточника, Да изиђе њему на мејдана, Да јуначки мејдан подијеле. У Солуну не има јунака, Да изиђе њему на мејдана: Дојчин био, па се разбољео; Био Дука, па га боли рука; Јест Илија луда аџамија, Оно боја није ни виђело, А камо ли с киме учинило, Та ако би оно и изишло, Ал му не да остарила мајка: „Не, Илија, луда аџамијо!
Тебе хоће Арап преварити, „Те ће ми те луда погубити,
Оставити саморану мајку." Кад то виђе црни Арапине, Бе јунака у Солуну нема, Да изиђе њему на мејдана, На Солун је порез ударио: Све на двора по јалова овна, По фуруну љеба бијелога, И по товар вина црвенога, И по кондир жежене ракије, И по двадест жутијех дуката, И по једну лијепу ђевојку, Ја ђевојку, ја невјесту младу, Којано је скоро доведена, Доведена, јоште не љубљена. Сав је. Солун порез изредио, Редак дође двору Дојчинову; Али Дојчин никога не има, До имаде љубу вијерницу И Јелицу своју милу сеју; Оне јадне порез састављале, Алга нико да однесе нема, Јер га Арап приватити не ће Без Јелице лијепе ђевојке. Оне су се јадне узмучиле; Сједе Јела брату више главе, Рони сузе низ бијело лице, Те је брату лице покапала ; Тад се јадан Дојчин разабрао, Па бесједи болани Дојчине: „Двори моји, огњем сагорели! „А каде ми брже прокапасте?
„Да ми није умријети с миром." Проговара Јелица ђевојка: „О мој брате, болестан Дојчине! ,Нису твоји двори прокапали, „Но су сузе Јелице сестрице." Тад' говори билестан Дојчине : „Што је селе, ако Бога знадеш! "Ал' је вама љеба нестануло? , Али љеба, ал' црвена вина?
„Али злата, ал' бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,
„Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
„0 мој брате, болани Дојчине! „Доста имам љеба бијелога, „А још више вина црвенога; „Доста злата и бијела платна, „Имам чиме на ђерђефу вести, „Имам чиме, и имам по чему; "Ал' да видиш и друге невоље: „Јест дошао Усо Арапине „Под Солуна у поље широко, „Од Солуна иште заточника, „Да изиђе њему на мејдана; „У Солуну не има јунака, „Да изиђе њему на мејдана; „А кад виђе црни Арапине, „Он удари порез на Солуна: ,Све на двора по дебела овна, „По фуруну љеба бијелога, „И по товар црвенике вина,
« PreviousContinue » |