Оставити саморану мајку.“
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио :
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју:
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле :
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине :
„Двори моји, огњем сагорели!
„А каде ми брже прокапасте?

30

35

40

45

50

55

„Да ми није умријети с миром.“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
„Нису твоји двори прокапали,
„Но су сузе Јелице сестрице.“
Тад говори болестан Дојчине :
„Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
„Али љеба, ал' црвена вина?
„Али злата, ал' бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,

Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:

„0 мој брате, болани Дојчине!
„Доста имам љеба бијелога,
„А још више вина црвенога ;
„Доста злата и бијела платна,

Имам чиме на ђерђефу вести, „Имам чиме, и имам по чему; „Ал да видиш и друге невоље: „Јест дошао Усо Арапине „Под Солуна у поље широко, „Од Солуна иште заточника, „Да изиђе њему на мејдана ; „У Солуну не има јунака, „Да изиђе њему на мејдана ; „А кад виђе црни Арапине, „Он удари порез на Солуна:

Све на двора по дебела овна,
По фуруну љеба бијелога,

„И по товар црвенике вина,

60

65

70

75

80

85

90

„И по кондир жежене ракије, „И по двадест жутијех дуката, „И по једну лијепу ђевојку, „Ја ђевојку, ја невјесту младу; „Сав је Солун порез изредио, „Редак дође на твоје дворове: „Ти не имаш брата никаквога, „Да саставља порез Арапину,

„Но смо јадне саме састављале,

И ми јесмо порез саставиле,

"Ал' га нико однијети нема,

„Јер га Арап приватити не ће

Без Јелице баш твоје сестрице ; „А чу ли ме, болестан Дојчине, „Ја не могу љубит Арапина, „Чу ли брате, за живота твога.“ Таде рече болани Дојчине:

95

100

105

„Хеј Солуне, огњем сагорео!

„Ђе у тебе не има јунака,

„Да изиђе Арапу на мејдан,

110

„Но ми не би умријети с миром.“

Па дозива љубу Анђелију:

„Анђелија, моја вјерна љубо!

„Јел' ми јоште у животу доро?“
Проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
„Јесте тебе доро у животу,
„И добро сам угојила дора.“
Тад бесједи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Иди узми дора дебелога,

115

120

„Те га води моме побратиму, „Побратиму Петру налбантину, „Да ми кује вересијом дора, „Хоћу исти Арапу на мејдан, „Хоћу исти, ако доћи не ћу.“ Једнак њега љуба послушала, Она узе дора дебелога, Одведе га Петру налбантину, Кад је виђе Перо налбантине, Још је њојзи био говорио: „Снахо моја, танка Анђелија! „Зар је мене побро преминуо, „Те ти водиш дора на продају ?“ Ја говори дилбер-Анђелија: „Мој ђевере, налбантине Перо! „Није тебе побро преминуо, „Но се тебе побро поздравио, „Да му кујеш вересијом дора,

125

130

135

„Да он иде Арапу на мејдан;

140

„Кад се врати, да ти потков плати.“

Проговара налбантине Перо:

„Анђелија, моја снахо мила!

„Ја не кујем коње вересијом;
„Да ми дадеш твоје оке чарне,
„Да их љубим, док се побро врати

„И док мене потковицу плати.“

Анђелија љута и проклета,
Она плану, као ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те одведе болесну Дојчину.

145

150

Вели њојзи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
Јел' ми побро дора потковао ?
Писну Анђа, како љута гуја:
„Господару, болани Дојчине!
„Бог убио твога побратима!
Он не кује коња вересијом,

„Но он иште моје очи црне,

155

165

170

„Да их љуби, док му потков платиш; 160 „Ја не могу налбанте љубити, „Та, Дојчине, за живота твога.“ Кад то чуо болестан Дојчине, Он говори вијерници љуби: „Анђелија, моја вјерна љубо! „Оседлај ми дора дебелога, „Изнеси ми копље убојито.“ Па дозивље сестрицу Јелицу: „0 Јелица, моја мила сејо! „Донеси ми једну крпу платна, „Утегни ме, селе, од бедара, „Од бедара до витих ребара, „Да се моје кости не размину, „Не размину кости мимо кости. “ Хитро су га обје послушале: Љуба седла дебела дората, И износи копље убојито; А сеја је доносила платно, Утегоше болана Дојчина Од бедара до витих ребара, Припасаше сабљу Аламанку, Приведоше дора од мејдана,

66

175

180