Још лијепо њему зафалише, Оде сваки свом бијелу двору, Сам остаде Петровић Стеване; Узе јунак лијепу ђевојку, Па је баца за се на вранчића, Оде здраво бијелу Мостару; Када дође двору бијеломе, Узе Анђу за бијелу руку, Те је води у бијелу цркву, И вјенча је себи за љубовцу; Лијеп пород изродио шњоме: Двије шћери и четири сина. Бог сам знаде јели тако било, А ми, браћо, да се веселимо.
Откада је свијет постануо, Није љепши цвијет процватио Што је данас на ову годину У Лијевну граду бијеломе Мила сестра Ђурковић-сердара, По имену лијепа Марија; Глас је дала на четири стране. Испроси је Смиљанић Илија Из приморја из кршних Котара; Ал' на Мару просци навалили, Браћо моја, са четири стране; Најпослије Турци навалили,
А просити лијепу Марију: Једно бјеше цури муштерија Од крајине Куна Хасан-ага, Пак Марији књигу начинио, И у књизи овако говори: „О Маријо, секо Ђурковића! „И ја сам ти, цуро, муштерија; „Хоћеш поћи за ме Хасан-агу, „Пак ћеш бити у двору госпођа?"
Кад Марији така књига дође, Ону гледа, намах другу пише, Те ју шаље Куни Хасан-аги: ,0 Турчине, Куно Хасан-аго! „Влахиња сам, прилика ти нисам, „Већ ти тражи за себе Туркињу; „Ја сам цура давно испрошена, „Испрошена у кршне Котаре „За ђидију Смиљанић-Илију.” Друго бјеше Мари муштерија А од Босне Шарац Махмут-ага, Те Марији књигу начинио : „О Маријо, секо Ђурковића! „И ја сам ти, цуро, муштерија, „Хоћеш поћи за ме Махмут-агу, „Па ћеш бити у двору госпођа?” Кад Марији и та књига дође, Књигу гледа, одмах другу пише, Пак је шаље Шарац-Махмут-аги: „О Турчине, Шарац-Махмут-ага! Влахиња сам, прилика ти нисам, „Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испрошена, „Испрошена у крішне Котаре „За сокола Смиљанић-Илију." Треће бјеше цури муштерија А некакви Кудуз-Дел-Алија, И он Мари књигу оправио, Овако је њојзи говорио:
О Маријо, секо Бурковића! „И ја сам ти, цуро, муштерија, „Хоћеш поћи за ме Дел-Алију, Пак ћеш бити у двору госпођа?” Кад Марија и ту књигу прими, Њу ми гледа, намах другу пише, Овако је њему говорила:
„0 Турчине, Кудуз-Дел-Алијо!
Влахиња сам, прилика ти нисам, „Већ ти тражи за себе Туркињу; „Ја сам цура давно испрошена, „Испрошена у кршне Котаре „За јунака Смиљанић-Илију." Такве Мара књиге оправила, За тим време мало постајало; Бре да видим Смиљанић-Илију! Стаде купит кићене сватове По Котару и около њега; Кад Илија свате покупио, Он се диже Лијевну б'јеломе А да води Мару Ђурковића. Кад су дошли Л’јевну на крајини, Тамо су их лјепо причекали, Придржали три четири дана,
Земан дође, треба путовати, Пак повикну чауш по сватов’ма: „Хазур свати, хазур је ђевојка! „Земан дође, да се двору пође." Тад' ђевојку браћа изведоше, Дадоше је младијем ђевер’ма, А сватове редом дариваше, Све по реду што за кога бјеше; Пак се свати тада подигоше, И пођоше пољем широкијем; Кад су били низ поље широко, Сви сватови шемно и весело: Који има коња од мејдана, Поиграва пољем широкијем; Ко имаде грло поуздано, Попијева пјесне од јунака. Тако свати весело иђаху, Ал' не иде Смиљанић Илија, Већ се јунак тешко замислио, C миром јаше дебела путаља; Од сватова никога не гледа, Ал' га гледа лијепа ђевојка, Не могаше срцу одољети, Већ до Ила догони дората, Пак Илији стаде говорити : „О бора ти, драги господару! „А што си се тако замислио ? „Што је теби ? каква је невоља, Сви сватови шемно и весело,
„А ти јеси тешко невесео?
„Ах! кажи ми, ако сам ти мила!”
Тад' говори Смиљанић Илија: Чујеш мене, Маро Ђурковића! „Пред нама је Пролога планина, „Пак знадеш ли, Маро Ђурковића, „Који су те сватови просили „Од Турака, драга душо моја ? „Данас сва три јесу у Прологу „И довели чету у планину, "Уфатили све бусије редом: „Није ласно проћи кроз планину: „За то сам ти данас невесео.” Кад Илију Мара разумјела,
Она њему другу проговара:
„Господару, кад се бојиш тако,
„Да проведеш свате кроз планину,
„Дај ти мени мушко одијело,
„И дај мени свијетло оружје, „Ја ћу поћи прва у планину, ,,И уздам се у Бога вишњега, „Да ћу проћи у кршне Котаре." Кад Илија Мару разумијо, Не знаде јој друго говорити, Већ он скида с себе одијело, Па га даје лијепој ђевојци, И даје јој свијетло оружје; Бре да видиш лијепу ђевојку! Кад обучеђузел одијело
Све у срми и у чисту злату, А припаса свијетло оружје, Начини се млада сератлија, А ђевојка и од себе лијепа;
« PreviousContinue » |