„Ви пјевајте и пушке бацајте,
„Ево нама лијепе ђевојке !"
Па што ћу вам дуљит лакрдију:
Ту Илија одведе ђевојку,
Одведе је у бијелу цркву,
Па је вјенча себи за љубовцу;
Лијеп пород шњоме породио:
Двије шћери и четири сина;
У младости шћери поудао,
У старости сине иженио.
Бог сам знаде, јели тако било,
А ми браћо, да се веселимо!
Женидба Јова Сарајлије.
Запросио Сарајлија Јово
На далеко лијепу ђевојку;
По даљини ни далеко није:
Преко Босне у Херцеговину;
Ал' се с љутом змијом завадио,
С љутом змијом Лимуном хајдуком,
Тешко му се Лимун заклињао:
„А да би ме не родила мајка,
„Већ кобила, која коње рађа !
"Не ћеш твоје загрлити злато
"У твојему шехер-Сарајеву."
Тако стаде три године дана,
Пише књигу ђевојачка мајка:
„А мој зете, Сарајлија Јово!
„Ево има три године дана,
„Од како си испросио злато,
"Нит' је водиш, нит' одговор дајеш,
„Већ су мени свати додијали,
„Ја ћу дати Мару за другога.”
Књига дође Сарајлији Јову,
Књигу учи, грозне сузе рони;
Питала га остарјела мајка:
„А мој сине, Сарајлија Јово!
„Отклен књига, огњем изгорјела!
„Те је тако жалостиво учиш ?"
Мајци Јово право казиваше:
„А бора ми, моја стара мајко!
„Ова ј књига од моје пунице,
„Да ја идем и водим ђевојку,
„Али ће је дати за другога;
„Сјетуј мене, мила мајко моја!
„Ја како ћу провести ђевојку
„Од проклетог Лимуна хајдука ?"
Мајка Јову тихо бесједила:
Сине Јово, жив ми био мајци! „Купи, сине, кићене сватове, ,,Све јунаке младе нежењене, „Који нејма ни оца ни мајке, „Кога нема нико зажалити; „Хајде, сине, на срећу јуначку.” То је Јово мајку послушао, Те покупи до триста сватова, Све јунака, младих нежењених, Који нејма ни оца ни мајке, Кога нејма нико зажалити;
Здраво свати гору пријеђоше
И дођоше двору ђевојачком;
Лијепо их тамо дочекали:
Коњма даше зоби и сијена,
А сватов'ма господску вечеру;
Јова воде у бијеле дворе,
Бено сједи мајка и ђевојка.
Сви сватови рахат и весело,
Невесео Сарајлија Јово;
Питала га ђевојачка мајка:
А мој зете, Сарајлија Јово!
„Што си тако врло невесео?
„Алʼ ти н’јесу твоје шуре драге?
„Ал' ти није у вољу вечера?
"Ал' ти није моја Мара драга ?"
На то њојзи Јово одговара:
„Прођи ме се, ђевојачка мајко!
Све је лијепо у двору твојему,
И моје су шуре мени драге,
„Твоја Мара и одвише драга;
„Али ево јада изненада:
„С љутом сам се змијом завадио,
„Тешко ми се Лимун заклињао,
„С љутом змијом Лимуном хајдуком,
„Да ја не ћу загрлити Мару
„У мојему шехер-Сарајеву."
Насмија се ђевојачка мајка,
Пак је зету 'вако бесједила:
„Та не бој се једна страшивице!
„Моја ј' Мара срца јуначкога,
Здраво ће ти провести сватове."
Пак од земље на ноге скочила,
Она оде Мари у чардаке:
„А да видиш, моја шћери драга!
„Тешко ти се Јово препануо
„Од некаква Лимун-харамбаше;
„Већ чујеш ли, моја шћери драга!
„Кад будете близу Романије,
„Тада зовни ручнога ђевера:
„„Ој ђевере, мој злаћен прстене!
„„Дај ти мени коња најбољега,
Бритку сабљу твога брата Јова,
„„А и твоје двије Даницкиње,
Све
у чисто заљевене злато;
„„И још дај ми твоје одијело:
,,Ја ћу сама преко Романије.””
Кад у јутру јутро освануло
И пођоше кићени сватови,
Поведоше лијепу ђевојку;
Кад су били близу Романије,
Тад ђевојка говори ђеверу,
Што је бјеше научила мајка;
То је ђевер снаху послушао,
Обуче је што се љепше може,
И даде јој свијетло оружје:
Бритку сабљу свога брата Јова,
А и своје двије Даницкиње,
Све у чисто заљевене злато;
И даде јој коња најбољега;
А кад Мара коња посједнула,
Беверу је своме говорила:
„Ој ђевере, мој злаћен прстене!
„Кад пријеђем преко горе чарне, 'Бе су ваши пребијели двори? По чему их могу познавати?” Бевер снаси тихо говорио:
, Снахо моја, од злата јабуко! „Ако Бог да и срећа јуначка,
„Те ти здраво преко горе пређеш, У широку пољу Сарајевском
„Ту ћеш виђет' дрво бадемово,
„Под бадемом чардак од биљура,
То су наши бијели дворови.
Оде млада преко горе чарне,
Пјевајући, гору проклињући:
„Бог тубио, горо Романијо!
„Ђе у теби капи воде нејма,
„Дошло ми је мога коња клати,
„Да с напијем крвце од коњица."
У то доба хајдук иза јеле,
Под ђевојком коња уфатио:
„Стан причекај, царева делијо!
„Даћу теби и воде и вина:
„Кажи право, тако био здраво!
Бе си синоћ на конаку био?"
Ал' говори племенита Мара:
„Ја сам синоћ на конаку био,
'Бе сватови дошли по ђевојку
„Из лијепог шехер-Сарајева,
"Хоһе свати да воде ђевојку,
„Али не да ђевојачка мајка:
„Бевојка се разбољела љуто;
Те су они рока оставили,
|
