Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе ;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили.
Њима Тодор вишња Бога назва:
„Божја в помоћ, бељаре девојке!
"О девојке, тако срећу стекле!
„Душо моја, на дар га делиле !
„Кажите ми друма Смедеревска?“
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
„Ето, јунак "), друма Смедеревска. “
А беседи Тодор Поморавац:
„Душо моја! госпођо девојко!
„Додајде ми мало воде ладне,
„Да с' напијем трудан и уморан
„Из далеке земље путујући.“
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву,
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледати не ће,
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
53) Јунак мјесто јуначе! Ово је за невољу ради стиха.
Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
„О Јерина, луда женска главо!
„Залуду си снау испросила
„И толико потрошила благо
„Кад си лудо рока оставила
„Од године опет до године:
„Одведе је Тодор од Сталаћа.“
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
„Славни Ђурђу, Српска круно златна! 105
„Ти не држиш код себе војводе,
„Веће држиш Турке јаничаре,
„Војводе ти, каʼ и јаничари,
„Те отимљу под сиље девојке
„Испрошене и прстеноване:
„Слушај чуда: Тодор Поморавац
„Одвео ми снау испрошену,
,Испрошену и прстеновану 166
Насмеја се Ђурађ на дивану:
Оће Бог ме мој витез Тодоре!
„Ал му врло требује девојка.“
Ал’не може славан деспот Ђурђу
Својој госпи атар да поквари,
Већ погледа по дивану редом:
„О војводе, моји соколови!
„Витезови, моја десна крила!
„Јели мајка родила јунака,
"Ил' сестрица браца одржала
„И мушкијем опасала пасом,
„Да отиде до Сталаћа града,
„Да доведе везана Тодора?"
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
Ал не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Ђурђу,
Још Тодора ни видили нису,
А камо л' му на бој изодили;
Приступише славноме деспоту,
Целују га у скут и у руку:
„Прости Ђурђу, Српска круно златна!
„Ми идемо до Сталаћа града,
"Довешћемо везана Тодора. "
Онда Ђурађ поче беседити :
„Ид’те децо, пошли у добри час!
"Ал чујете, моја децо драга!
„Ко се годи на Тодора, фали,
„Срамотан је сваки се враћао :
„Ја се бојим, моја децо драга,
„И ви ћете срамотни се вратит',
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
И одоше до Сталаћа града.
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера;
А војводе с коња не сјаују,
Већ Тодора пред дворе зазивљу.
Упадоше Тодорове слуге:
„На милости, Тодор-господару!
„Пред двором ти краљеве војводе,
, Они тебе пред дворе зазивљу.“
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
„Браћо моја, добро сте ми дошли!
„Од'те у двор, вино да пијемо,
„Ја се женим те чиним весеље.“
Ал војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
И јуначко плеће утрнуло,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор испратио лепо:
„Ид'те, браћо, пошли у добри час!
„Поздрав'те се Јерини и Ђурђу,
|
