Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина ,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака ,
Те девојке бело платно беле,
и мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођеном,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна , четврти од злата,
Око грла три дробна фердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за Ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили.

Њима Тодор вишња Бога назва:
„Божја в' помоћ, бељаре девојке !
„0 девојке, тако срећу стекле !
„Тако вам се убелило платно!

„Душо моја, на дар га делиле!
„Кажите ми друма Смедеревска?“
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и Ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
„Ето, јунак “), друма Смедеревска.“
А беседи Тодор Поморавац:
„Душо моја! госпођо девојко!
„Додајде ми мало воде ладне,
„Да с напијем трудан и уморан
„Из далеке земље путујући.“
У зе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву,
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледати не һе,
Мимо кондир довaти девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом ;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
и милога окумио кума ;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.

") Јунак мјесто јуначе ! Ово је за невољу ради стиха.

Кад у јутру бели дан cвaнyo,

95 Глас допаде Јерини госпођи: „0 Јерина, луда женска главо! „Залуду си снау испросила „И толико потрошила благо „Кад си лудо рока оставила

100 „Од године опет до године : „Одведе је Тодор од Сталаћа.“ Кад то чула Јерина госпођа, Оде брже на дивана Ђурђу: „Славни Бурђу, Српска круно златна! 105 „Ти не држиш код себе војводе, „Веће држиш Турке јаничаре, „Војводе ти, ка” и јаничари, „Те отимљу под сиље девојке „Испрошене и прстеноване:

110 „Слушај чуда: Тодор Поморавац „Одвео ми снау испрощену, „Испрощену и прстеновану!“ Насмеја се Ђурађ на дивану: „Оће Бог ме мој витез Тодоре! 115. „Ал' му врло требује девојка. “ Ал' не може славан деспот Бурђу Својој госпи атар да поквари, Већ погледа по дивану редом : „0 војводе, моји соколови!

120 „Витезови, моја десна крила! „Јели мајка родила јунака, „Ил” сестрица браца одржала „И мушкијем опасала пасом, „Да отиде до Сталаћа града,

125

оже

ОС

2

" . . . 120

135

„Да доведе везана Тодора ?“ .
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;

130 Ал' не гледе четири војводе,

Што су скоро приступиле Ђурђу, Још Тодора ни видили нису, А камо л' му на бој изодили; Приступише славноме деспоту, Целују га у скут и у руку: „Прости Турђу, Српска круно златна! „Ми йдемо до Сталаћа града, „Довешћемо везана Тодора.“ , Онда Ђурађ поче беседити:

10 „Идёте децо, пошли у добри час! „Ал чујете, моја децо драга! „Ко се гoди на Тодора Фали, „Срамотан је сваки се враћао : „Ја се бојим, моја децо драга, „И ви ћете срамотнн се вратит”, „Мене ћете ви осрамотити.“. Не слушају четири војводе, . Уседоше коње витезове, и одоше до Сталаћа града.

150 Кад дођоше Тодору пред дворе, Ал” у двору игра и попевка, А невеста стоји код девера; А војводе с коња не сjayју, Већ Тодора пред дворе зазивљу.

155 Упадоше Тодорове слуге:

160

165

170

„На милости, Тодор-господару! „Пред двором ти краљеве војводе, „Они тебе пред дворе зазивљу.“ Уста Тодор на ноге јуначке, У десницу узе купу вина, Купу вина од дванаест ока, А у леву шестопер позлаћен, Па изиђе пред господске дворе, Па беседи Тодор Поморавац: „Браћо моја, добро сте ми дошли! „Од'те у двор, вино да пијемо, „Ја се женим те чиним весеље.“ Ал' војводе не гледају вина, Већ Тодора бију буздованом, Намирише тридест буздована; Кад јунака доболело беше и јуначко плеће утрнуло, Баци Тодор и кондир и вино, Па и стаде бити буздованом, А како и лако удараце, Из бојни и седал” изметаше, Са добријем коњма растављаше, Аса црном земљом састављаше, Па бијене опет натерао, Те бијени коње уседоше, и попише једну купу вина, Купу вина од дванаест ока; Па и Тодор испратио лепо: „Ид'те, браћо, пошли у добри час! „Поздрав'те се Јерини и Ђурђу, „Како сам вас дочекао лепо,

175

180

185