„Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером ;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридесет девојака ,
Те девојке бело платно беле,
и мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна ,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна Ђердана,
Два од злата, трећи од бисера ;
Па девојка за Ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили.
Њима Тодор вишња Бога назва:
„Божја в' помоћ, бе.љаре девојке!
одевојке, тако срећу стекле !
Тако вам се убелило платно!
„Душо моја, на дар та делиле!
„Кажите ми друма Смедеревска?“
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и Ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
„Ето, јунак “), друма Смедеревска.
А беседи Тодор Поморавац :
„Душо моја! госпођо девојко!
„Додајде ми мало воде ладне,
„Да с напијем трудан и уморан
„Из далеке земље путујући.“
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву,
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледати не һе,
Мимо кондир довaти девојку,
Подиже је за се на јогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом ;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
и милога окумно кума ;
упоноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
") Јунак мјесто јуначе ! Ово је за невољу ради стиха.
Кад у јутру бели дан cвaнyo,
95 Глас допаде Јерини госпођи: „0 Јерина, луда женска главо! „Залуду си снау испросила „И толико потрошила благо „Кад си лудо рока оставила
100 „Од године опет до године: „Одведе је Тодор од Сталаћа.“ Кад то чула Јерина госпођа, Оде брже на дивана Бурђу: „Славни Бурђу, Српска круно златна! 105 Ти не држиш код себе војводе, „Веће држиш Турке јаничаре, „Војводе ти, ка” и јаничари, „Те отимљу под сиље девојке „Испрошене и прстеноване :
110 „Слушај чуда: Тодор Поморавац „Одвео ми снау испрощену, „Испрощену и прстеновану ! Насмеја се Ђурађ на дивану: Ohе Бог ме мој витез Тодоре!
115 „Ал” му врло требује девојка. “ Ал' не може славан деспот Бурђу Својој госпи атар да поквари, Већ погледа по дивану редом : „0 војводе, моји соколови!
120 Витезови, моја десна крила! „Јели мајка родила јунака, „Ил сестрица браца одржала и мушкијем опасала пасом, „Да отиде до Сталаћа града,
125
„Да доведе везана Тодора ?
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
130
Ал' не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Бурћу,
Још Тодора ни видили нису,
А камо л му на бој изодили;
Приступише славноме деспоту,
135
Целују га у скут и у руку:
„Прости Ђурђу, Српска круно златна!
„Ми йдемо до Сталаћа града,
„Довешћемо везана Тодора.“
Онда Ђурађ поче беседити:
140 „Ид 'те децо, пошли у добри час! „Ал чујете, моја децо драга! „Ко се гoди на Тодора Фали, „Срамотан је сваки се враћао : „Ја се бојим, моја децо драга,
145
„И ви ћете срамотнн се вратит”,
„Мене hете ви осрамотити.“
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
и одоше до Сталаћа града.
150
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера;
А војводе с коња не сjayју,
Beh Тодора пред дворе зазивљу.
155 Упадоше Тодорове слуге:
„На милости, Тодор-господару!
„Пред двором ти краљеве војводе,
„Они тебе пред дворе зазивљу.
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
„Браћо моја, добро сте ми дошли!
„Од'те у двор, вино да пијемо,
„Ја се женим те чиним весеље. «
Ал' војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
и јуначко плеће утрнуло,
Баци Тодор и кондир и вино,
Па и стаде бити буздованом,
А како и лако удараше,
Из бојни и седал” изметаше,
Са добријем коњма растављаше,
А са црном земљом састављаше,
Па бијене опет натерао,
Те бијени коње уседоше,
и попише једну купу вина,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор испратио лепо:
„Ид'те, браћо, пошли у добри час!
Поздрав'те се Јерини и Ђурђу,
Како сам вас дочекао лепо,
|
