Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом, А по връу кићено бисером; Па припаса сабљу бабајину, А уседе коња бабајина, Отиште се низ воду Мораву, Први су га петли запевали Код убава места Пожаревца, А јарко га огрејало сунце Код малена села Дубровице На Дунаву лепој води ладној, Ал' на води тридест девојака, Те девојке бело платно беле, И мед њима сестра Николина, Мила сеја Мартолоз-Николе; Јерина је јесте испросила За Томаша браца рођенога, Прстен дала и јабуку златну, Поарчила дван'ест товар блага; На девојки господско одело: На њојзи су кафтани од злата, А на глави три венца бисерна, Три бисерна, четврти од злата, Око грла три дробна ђердана, Два од злата, трећи од бисера; Па девојка за ђерђевом везе, Златом везе све по чистој свили. Њима Тодор вишња Бога назва: „Божја в’помоћ, бељаре девојке! О девојке, тако срећу стекле ! Тако вам се убелило платно!
„Душо моја, на дар га делиле! „Кажите ми друма Смедеревска?“ Све девојке земљи погледаше, Не погледа сестра Николина, Већ побаци и ђерђев и злато, Па ишета на друм пред јунака: „Ето, јунак *), друма Смедеревска.“ А беседи Тодор Поморавац : „Душо моја! госпођо девојко! „Додајде ми мало воде ладне, „Да с' напијем трудан и уморан „Из далеке земље путујући.“
зе кондир госпођа девојка, Па загрте кафтанима скуте, Па загази у воду Мораву, Те завати воде у кондиру, Те јунаку на коњу додаје. Јунак воде ни гледати не he, Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата, Па је трипут опаса појасом,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника, Те се јунак венча са девојком.
53) Јунак мјесто јуначе! Ово је за невољу ради стиха.
Кад у јутру бели дан свануо, Глас допаде Јерини госпођи: „0 Јерина, луда женска главо! Залуду си снау испросила „И толико потрошила благо „Кад си лудо рока оставила „Од године опет до године: „Одведе је Тодор од Сталаћа.“ Кад то чула Јерина госпођа, Оде брже на дивана Ђурђу:
„Славни Ђурђу, Српска круно златна! 105 „Ти не држиш код себе војводе, „Веће држиш Турке јаничаре, „Војводе ти, ка' и јаничари, „Те отимљу под сиље девојке „Испрошене и прстеноване: , Слушај чуда: Тодор Поморавац „Одвео ми снау испрошену, „Испрошену и прстеновану Насмеја се Ђурађ на дивану: „Оће Бог ме мој витез Тодоре! ,,Ал' му врло требује девојка.“ Ал' не може славан деспот Ђурђу Својој госпи атар да поквари, Већ погледа по дивану редом : „0 војводе, моји соколови! „Витезови, моја десна крила! „Јели мајка родила јунака, Ил' сестрица браца одржала
„Да доведе везана Тодора?" Све војводе земљи погледаше, Добро знаду Тодор-Поморавца, Лако маше, ал' удара тешко, Гди удари, мелем не требује; Ал' не гледе четири војводе, Што су скоро приступиле Ђурђу, Још Тодора ни видили нису, А камо л' му на бој изодили ; Приступише славноме деспоту, Целују га у скут и у руку:
,Прости Ђурђу, Српска круно златна! „Ми идемо до Сталаћа града,
„Довешћемо везана Тодора.“
Онда Ђурађ поче беседити:
„Ид’те децо, пошли у добри час
"Ал' чујете, моја децо драга!
„Ко се годи на Тодора Фали,
Срамотан је сваки се враћао: „Ја се бојим, моја децо драга, ,,И ви ћете срамотнн се вратит',
Мене ћете ви осрамотити. Не слушају четири војводе, Уседоше коње витезове, И одоше до Сталаћа града. Кад дођоше Тодору пред дворе, Ал у двору игра и попевка, А невеста стоји код девера; А војводе с коња не сјаују, Већ Тодора пред дворе зазивљу. Упадоше Тодорове слуге:
„На милости, Тодор-господару! „Пред двором ти краљеве војводе, Они тебе пред дворе зазивљу.“ Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина, Купу вина од дванаест ока, А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе, Па беседи Тодор Поморавац: „Браћо моја, добро сте ми дошли! „Од'те у двор, вино да пијемо,
„Ја се женим те чиним весеље.“ Ал' војводе не гледају вина, Већ Тодора бију буздованом, Намирише тридест буздована; Кад јунака доболело беше И јуначко плеће утрнуло,
И попише једну купу вина, Купу вина од дванаест ока; Па и Тодор испратио лепо:
„Ид’те, браћо, пошли у добри час! „Поздрав'те се Јерини и Ђурђу, „Како сам вас дочекао лепо,
« PreviousContinue » |