Page images
PDF
EPUB

15

20

25

А два брата, два мила ђевера.
Па одоше свати по ћевојку;
Тамо су их л'јепо дочекали,
Сваком свату по бошчалук дали,
Младожењи коња и сокола,
и дадоше лијепу ћевојку.
Чауш виче, дабулана риче:
„Хазур! хазур! кићени сватови!
„Хазур свати, и хазур ћевојка!
„Већ хоћемо дома путовати.
Дигоше се кићени сватови,
Отидоше двору бијеломе;
Кад су били насред горе чарне,
Ал' у гори Дињар Бањанине,
На бојно се копље наслонио,
Све сватове редом пропустио,
А кад дође лијепа ћевојка,
Под ћевојком коња уватио.
Кад виђеше два мила ћевера,
За оштре се сабље дохитише,
Да Дињару одсијеку главу;
ᎪᏗ говори госпођа ћевојка:
ОБога ви, два мила ћевера!
„Ви немојте њега погубити,
„Док чујемо, шта ће говорити,
„Ласно. ћете њега погубити.“
Преклања се Дињар Бањанине,
Пред ћевојком црну земљу љуби:
Богом сестро, лијепа ћевојко!
„Ти ћеш бити љуба Радулова,
Тамо су ми два нејака брата

30

35

22

40

[ocr errors]

66

45

50

55

„Утавници Влашића Радула, „Не би ли их како избавила! Па се мани у свил'не цепове, Те извади дванаест дуката и дарива Богом посестриму, Она њему свилену кошуљу. Па одоше двору бијеломе. Кад су били пред бијеле дворе, Сви сватови коње одјахаше, Ађевојка не ће да одјаше; Изишла је мајка Радулова, Изнијела од злата синију, На синији змију оплетену, Оплетену од сребра и злата, На њојзи је алем драги камен; Па говори мајка Радулова: „Одјаш” коња, мила снахо моја! „На част тебе од злата синија, „На синији змија оплетена, „Оплетена од сребра и злата, „И на њојзн алем драги камен, Те ми вези полуноћи, снахо, „Полуноћи, као у но подне.“ Она јој се смјерно поклањаите, Ал' од коња не ће да одјаше. Изишле су eeje Радулове, Изнијеле злаћено претење: „Одјал коња, мила снахо наша! На част тебе злаћено претење, Те ти њоен докле си нам млада. Она им ее емјерно преклањаше,

60

65

[ocr errors]

70

[ocr errors]
[ocr errors]

80

22

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

Ал' им коња не ће да одјаше.

75 Бутите се у двор повратише, Оштро ходе, а оштро говоре: О наш брате, Влашићу Радуле! „Не ће снаха коња да одјанше, „Док не види, за кога је дошла. Наљути се Влашићу Радуле, Голу сабљу у рукама носи: Одјаш” коња, кучко! не ћевојко, Одјаш” коња, одсјећ ћу ти главу; Ниси коња од баба довела,

85 Већ си мога коња уморила.“ Говори му госпођа ћевојка: „Господару, Влашићу Радуле!

Не љути се, не имаш се за што: „Не ћу тебе коња одјахати,

90 „Док ми не даш кључе од тавнице.“ Грохотом се Радул насмијао, Даде њојзи кључе од тавнице, Па је онда коња одсједнула, Па дозивље два мила ћевера:

95 „Ви хајдете, два мила ћевера, „Кажите ми врата на тавници.“ Отидоше шњоме на тавницу, Отворише проклету тавницу, Па говори лијепа ћевојка:

100 „Ко су браћа Дињар-Бањанина, Хајте амо на тавничка врата. Изишла су два нејака брата, Изишла су на тавничка врата, Коса им је, њом би се покрили,

105

[ocr errors]

66

[ocr errors]

Нокти су им, укопали би се;
Још пропишта тридесет рабова:
„Богом сестро, лијепа ћевојко!
„Пусти и нас данас из тавнице.
Ал' говори лијепа ћевојка:

110
„Хајте, робље, на тавничка врата.
Па изиђе робље из тавнице,
Вели њему лијепа ћевојка:
„Бјеж’те, робље, куда које знаде.
Па узима до два побратима,

115 Одведе их у бијеле дворе, Па дозива два бербера млада, Један мије, други косу брије и погане ноктe caрезује; Дала им је б'jеле бошчалуке,

120 и на њих је рухо порезала, Па их спреми двору бијеломе, и даде им од злата јабуку: „Поздрав'те ми Богом побратима, „Побратима Дињар-Бањанина,

125 „Подајте му од злата јабуку.“

89. Женидба Максима Црнојевића.

Подиже се Црнојевић Иво,
Те отиде преко мора сиња,
и понесе три товара блага,
Да он проси лијепу ћевојку
За Максима за сина својега
Милу шћерцу дужда од Млетака.
Иво проси, дужде се поноси;

5 10

15

20

Но се Иво оканити не ће,
Снаху проси три пуне године,
Снаху проси, а просипље благо.
Ја кад Иван благо похарчио,
Латини му дадоше ћевојку,.
Бевојачки прстен прифатише.
Пријатељи свадбу устоваше:
Свадбу кажу у години првој,
Док отиде здраво до Жабљана,
и роди му вино и вшеница,
и сакупи хиљаду сватова.
Ја кад тако свадбу уредише,
Земан дође, те ти дому пође,
А прати га нови пријатељу,
Пријатељу дужде од Млетака,
и прате га два дуждева сина,
И

прати га стотина Ла гина.
Но иштети Иван на походу:
Иде мудро, проговори лудо:
Рече дужду нову пријатељу:
„Пријатељу, дужде од Млетака!
Чекај мене с хиљаду сватова,
„Од хиљаде мање бити не ће,
Чини ми се хоће бити више;
Кад пријеђем море у то поље,
„Ти истури хиљаду Латина,
„Нек ми срету у пољу сватове:
„Не ће бити љепшега јунака
„У мојијех хиљаду сватова
„Ни у твојих хиљаду Латина
„Од Максима од мојега сина,

25

22

30

[ocr errors]

19

35

« PreviousContinue »