Page images
PDF
EPUB

Ево Вуче прву књигу пише

120 Ка бијелу граду Бијограду На кољено Јакши капетану: „Поочиме, Јакша капетане ! „Да ми пошљеш до два сина твоја, Сина твоја, побратима моја, 125 Поочиме, мене у сватове, „Да ђевери буду уз ђевојку." Другу Вуче књигу написао, Те је посла шеру Дмитровици На кољено старцу Кузун-Јану: 130 Старче Јањо, од Сријема кнеже! „Оправи ми сина Милована, „Да ми буде сватки старјешина, „Нек поведе три стотине свата, Нек се знаду свати старјешински.” 135 Трећу Вуче књигу написао, Те је посла ка Сибињу граду На свог кума Сибињанин-Јанка:

О мој куме, од Сибиња Јанко! „Како тебе ситна књига дође, 140 „Брже купи триста Угричића, „Хајде мене, куме, у сватове, „Да ти вјенчаш мене и ђевојку.”. Када Вуче књиге оправио, Он изиђе на бијелу кулу,

145 Баци с куле дванаест топова, Хабер даде Сријем-земљи равној, Саста му се шест стотин” сватова По избору бољи од бољега. Мало било време постајало,

150

99

155

160

165

Ал' ето ти два Јакшића млада
Иса шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте Вуче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Ал' ето ти сина Милована
Са његових три стотин Сремљана;
Тек што Вуче свате дочекује,
Ал' ето ти од Сибиња Јанка
и он води три стотин” Мадара
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А нарани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
Ударише јасни да улбаси,
А викнуше кићени чауши:
„Хазурaлa, кићени сватови!
„Далеко је Млетку путовати.”
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Док дођоше Млетку питомоме
Бјелу двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао :
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове собре засједоше,
Пише вино за неђељу дана;

170

175

180 185

99

190

195

Па кад прође неђељица равно,
Тад” викнуше киһени чауши:
Хазурaлa, кићени сватови!
„Пријатељу, изводи ђевојку,
„Далеко је Сави путовати."
Тек што они у ријечи бјеху,
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина ,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
и на коњу Росанду ђевојку
Обaсуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића млада,
Беверима снаху продадоше,
На капију здраво испратише;
Но се врати Змај-Деспоте Вуче
А са кумом од Сибиња Јанком
И. Јањовим сином Милованом
и са шњима дв”је стотине свата,
Да дарује таста и пуницу,
Ађевери снаху одведоше;
Но кад Вуче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати:
Бан му даде калпак и челенку,
Абаница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина,
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;

200

205

210

215

220

225

Па ето ти слуге Милутина
ион носи златну купу вина,
Поклони је Змај-Деспоту Вуку.
Истом узе Змај-Деспоте Вуче,
Истом узе да попије вино,
Ал' дотрча један од сватова,
На њему је седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку,
Како дође Змај-Деспоту Вуку,
А он Вуку 'вако проговори:
„Зло ти вино, Змај-Деспоте Вуче!
„Зло ти вино, а горе ти било!
„У дари ти сила у сватове,
„Чудна сила, Берзeлeз Алија
„Са његових триста Сарајлија,
„Погибе ти хиљада сватова,
„Од хиљаде један не остаде,
„До остала два Јакшића млада,
Али их је љуто салетио,
„Салетио Берзeлeз Алиле,
Буто ти је Дмитра обранио,
„Но још бране лијепу ћевојку,
„До сад мислим да су изгинули.”
А кад зачу Змај-Деспоте Вуче,
Баци купу о мермер-калдрму,
С леђа баци диван-кабаницу,
А са главе тастова калпака ,
Па привати вранцу за дизгене,
Окрену га пољу на капију,
А за њиме куме и старојко :
Кад изиђе Вуче на капију,

230

[ocr errors]

235

240 245

250

255

А он пусти вранца аловита,
Омах дође на поље широко,
Бено Турчин свате исјекао ;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ћевојку
Од Турчина Берзелез-Алије;
Но кад Турчин Вука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде Вуче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату,
Те просјече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте Вуче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њима ударати,
Не би ли га скоњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му Вуче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Берзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат” по мејдану Вука,
Готово га надвладао бјеше ;
Но то гледа лијепа ћевојка
Од оваца из зелене траве,
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:

260

265

270

« PreviousContinue »