Машише се коњма на рамена,
Отидоше право Бијограду,
Мало нашли у животу мајку,
Па је пита Јакшић Димитрија:
„Бога тебе, стара наша мајко!
Тко попали наше б'јеле дворе?
„Тко је тебе коњма прегазио!
Тко одведе коње из арова ?
„ Тко однесе благо из ризнице? „Тко одведе сестрицу Јелицу?
Какви коњи, какви ли јунаци ? „Куд одоше, на коју ли страну?" Онда њима мајка одговара: „Два Јакшића, а два моја сина! „Врани коњи, а црни јунаци; „Отидоше право низ Дунаво.“ Кад то чуше два брата Јакшића, Прав одоше у земљу Арапску, Траже сестру три године дана, А не могу ни да чују за њу; Кад настала година четврта, Онда вели Јакшић Димитрија : „О Богдане, мој брате рођени ! „Хајде, брате, да се растанемо: „Па ти иди право Бијограду, „Виђи, јели наша жива мајка; „Ја сам идем кроз земљу Арапску, „Еда Бога, да ја сестру нађем!“ To рекоше, па се растадоше: Оде Богдан натраг Бијограду, Оде Дмитар кроз земљу Арапску,
А кад дође на воду Ступницу,
На њој нађе четири робиње,
Њима Дмитар Божју помоћ виче,
Оне њему добро приватише:
„Здраво да си, незнана делијо !“
Опет им је Дмитар говорио:
„Бога вама, четири ђевојке!
"Зават'те ми воде са Ступнице,
„Јер сам, душо, врло ожеднио.“
Оне њему онда бесједише:
,Бога тебе, незнана делијо!
„Већ кад воду Ступницу пријеђеш
„И кад будеш тамо кроз чаршију,
„Обазри се с десна на лијево,
„Велике ћеш дворе угледати,
„Покривени лимом и ђумишем,
„Око двора бакрена авлија,
„Пред капијом сребрна ћуприја;
„То су двори аге Арап-аге,
"Да би Бог да, остали му пусти !
„У њима је сестра Јакшићева,
„За онијем агом Арап-агом,
„Когођ путем кроз чаршију прође,
Она носи студену водицу,
„Она поји по путу путнике
„А за здравље двају браће своје.“
Кад то чуо Јакшић Димитрије,
Он не тражи моста ни бродова,
Већ нагони коња на Ступницу,
А кад Дмитар дође у чаршију
И угледа Арапове дворе,
Он запјева танко гласовито,
У двору га сестра познавала,
Низ образе сузе прољевала;
Питала је Арапка заова:
„Што је тебе, снахо моја драга?"
Она њојзи тихо говорила :
„Не питај ме, моја заовице!
„Ево јунак пјева кроз чаршију,
Као да је од мог вилаета,
Мину мене жеља брата мога.“ А кад Дмитар на капију дође, Он подвикну из грла јуначког: „Изађиде, Арапагинице,
Изнеси ми да с' напијем вина
„А тако ти до два брата жива!“
Умах га је сестра познавала,
Па изиђе к њему на капију,
Руке шире, у лице се љубе,
Жалосно га за вилает пита;
Не имаде да изнесе вина,
Извади му тридесет дуката:
На ти, брате, тридесет дуката, „Па ти иди механџији Јову,
„Па пиј, брате, вино до јације,
Ође нема аге Арап-аге,
„Арап-ага довече ће доћи,
„Ја ћу њега љуто опојити,
„А капије не ћу затворити;
„А кад буде велика јација
„И зауче хоџе на џамијам,
„Дођи брате, осјеци му главу.“
оде Дмитар механџији Јову,
Па он пије вино до јације;
А кад била велика јација,
Заучише хоџе на џамијам,
Уста Дмитар на ноге лагане,
Прав’ отиде Арапову двору,
А кад јунак у авлију уђе,
Па погледа горе уз чардаке,
Ал' још сједи ага Арап-ага:
Вина пије с двома Арапчади,
Вино служи сестра Јакшићева,
Њој говори ага Арап-ага:
„Ој Српкињо, драга моја љубо!
Ево има три пуне године,
,, Како си се ти моја назвала,
„Што 'во никог од твог рода нема? 125 „Јал' не маре, јал' не чују за те.“ Онда она њему бесједила:
,0 Бога ти, ага Арап-ага!
„Колико је небо од земљице ;
Толико је и мој род од мене.“
А то Дмитар и гледа и слуша,
Узе мача у десницу руку,
А буздован у лијеву руку,
А помену Бога јединога,
Прав' изиђе горе уз чардаке,
Ману мачем и десницом руком,
Арап-аги одсијече главу,
И посјече двоје Арапчади,
Онда му је сестра говорила:
„Немој, брате, овога малога,
„Жаʼ ми га је, ако је и црно.
Дмитар му је дворе запалио,
Мајку му је коњем погазио,
И његово благо покупио,
Изведе му коње из арова,
Па на коње натовари благо;
Поврати му жалост за срамоту,
Па узима сестрицу Јелицу,
Па шњом бјежи на воду Ступницу;
А кад дође на воду Ступницу,
Ал процвили Арапинче црно,
Онда вели Јакшић Димитрија:
„Дај ми, сејо, Арапинче црно,
„Хоће њега ујак забавити.“
Она даде Арапинче црно,
Узе њега Јакшић Димитрија,
Растави му главу и рамена,
Па га баци у воду Ступницу.
Онда му је сестра говорила :
..Рашта, брате, да од Бога нађеш?
„Жаʼ ми га је, ако је и црно,
„Јер сам њега од срца родила.“
Вели њојзи Јакшић Димитрија:
,, Сестро, ћути, немој будалити ;
Боље ће те браћа удомити,
„Бе ћеш бољи пород изродити,
Нег за оним Арапином црним ;
„Од зла рода нек нема порода,
Од зла псета нек нема штенета.“
|
