Page images
PDF
EPUB

јој каже, да га је у тој и у тој земљи видјео, гдје се оженио и царује. Кад га онамо нађе и опанци јој се подеру и штап пребије, она с онијем дарима од сунчеве и мјесечеве мајке поткупи његову жену, те јој допусти, три ноћи с њиме да преноћи. Прву и другу ноћ краљица свога мужа нечим опоји, те је и не види и не чује њезине ријечи: „Краљу, метни руку на мене, да бих се растала с твојијем дјететом;“ а трећу, дознавши он то од слуге свога, метне у вече под браду сунђер, те у њега саспе оно пиће, које му краљица донесе, и тако остане при себи и метнувши на њу руку, она се растане с дјететом и роди му сина златне косе и златнијех руку; по том он остави ону земљу и краљицу, а с првом се женом и с дјететом врати у своје пређашње краљевство.

[blocks in formation]

Опеш шо, али друкчије.

(из Црне горе).
Прошеташе до два калуђера
По пржини покрај мора слана,

Шетају се, разговарају се:
„Фала Богу, Фала јединоме!
„У jаднога Михаила бана
„Како нема мушкога ћетета,
„До имају девет ћевојаках!
„Да ли знаде госпођа баница,
„Да понесе мрежу од бисера,
„Да је запне мору на извору,
„Да уФати рибу од шес крилах,
„Да изије риби десно крило,
„Имала би златорука сина. “
Оно њена зачула јетрва,

ла

[ocr errors]

20

А јетрва којадиновица,
. Све јој, што је и како је, каза.

Понесоше мрежу од бисера,
Запеше је мору на извору,
Уфатише рибу од шес крилах.
Виђи кучке Којадиновице!
Он” изједе риби десно крило,
Абаници дала је лијево;
Обје двије трудне остануле.
Ного виђи Којадиновицу!
Она има златорука сина,
А баница змију краосицу,
Змија јој се у криоце ваља.
Кад то виђе Михаиле бане,
Он дозива слугу Радосава:
„А ну ходи, моја вјерна слуго!
„У зми ову змију краосицу,
„Те је бачи мору у пучину.“
Скочи слуга, змију дофатила,
и бачи ју мору у пучину.
А кад слуга дома доходила,
Ал' је змија прва уграбила,
И дошла је у криоце мајци.
Кад је нојца о вечери била,
Затворише змију у одају,
и шњом хојде Веруша ћевојка,
Најпрва кћер Михаила бана,
Колико се брата ужељела,
Од змије се одвојит” не хоће.
А кад нојца по вечери била,
"Бачи змија крила и окриље,

фати

[ocr errors]

слуга Ру

У

[ocr errors]
[merged small][ocr errors]

и отури од себе кошуљу. Кад то виђе Веруша ћевојка, Она јасно од радости врисну, Из одаје изљезе ћевојка, Својој старој говорила мајци: „Ха, ну ходи, моја мила мајко! „Да ти видиш чудо негледано: „Није ово змија краосица, „Но је ово огњанити змају, „На њега су до три обиљежа : „Вуча шапа и орлуја панца, „Из зубах му живи огањ скаче; „Диван ли је, јад гa задесно! „И мене је ноћас говорио, „Да ће сутра лећет” под облаке, „За годину дома доћи не һе. “ Оно рече, сузама просула, 1 А мајка је веселити пође: „Не бој ми се, моја кћери мила! „Њега хоће уставити мајка.“ Па уљеже у одају брзо, Украде му крила и окриље, и украде од змије кошуљу, Све у живи огањ запретала, На огањ је сина изгорела 1").

14. Наход Симеун. Уранио старац калуђере : На Дунаво на воду студену, 10) Свршетак ове пјесме види се да је врло скраћен.

15

Да завати воде на Дунаву,
Да с умије и Богу се моли;
Намјера је старца нанијела,
Нађе старац сандук од олова ,
Истурила вода под обалу,
Млидијаше у њему је благо,
Однесе га у свог намастира;
Кад отвори сандук од олова,
Ал' у њему блага не бијаше,
Већ у њему једно мушко чедо,
Чедо мушко од седам данака ;
Из сандука чедо извадио,
Покрсти ") га у свом намастиру,
Лијепо му име нађенуо,
Нађенуо: Наход Симеуне.
Не шће дават” чедо на дојиље,
Већ та рани у свом намастиру,
Рани њега медом и шећером.
Кад је била челу годиница,
Колик” друго од три годинице;
Кад је било од три годинице,
Колик” друго од седам година;
А кад било од седам година,
Колик” друго од дванаест љета;
Кад је било од дванаест љета,
Колик друго од двадест година.
Чудно Симо књигу изучио,

BOM. Han

11) уговору би се казало: крсши га; а покрсшиши

говори се за онога, који је какве друге вјере, н. п. Турчина или Чивутина.

Не боји се ђака ниједнога, Ни својега старца игумана. Једно јутро у свету неђељу Изишли су ђаци намастирски, Те с' играју игре свакојаке: Скачу скока, међу се камена, Прескаче им Наход-Симеуне, Прескаче им, каменом одмеће; Мани бјеху ђаци намастирски, Па говоре Наход-Симеуну: „Симеуне, један находниче! „Ти не имаш рода ни племена, „Ти се не знаш од рода каква си, „Тебе ў наш'о старац игумане „У сандуку води под обалом.“ Мучно беше Наход-Симеуну, Оде Симо у своју ћелију, Па узима часно јеванђеље, Чати Симо, а сузе просипа. Долази му отац игумане, Па он пита Наход-Симеуна: „Што је тебе, Симеуне сине ? „Те ти рониш сузе од очију? „Шта је мало умом намастиру ?.. Вели њему Наход-Симеуне: „Господине, оче игумане! „Коре мене ђаци намастирски, „Да се не знам од рода каква сам, „Да си наш'о мене под обалом; „Већ чујеш ме, оче игумане! „Ако знадеш Бога истинога,

« PreviousContinue »