Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]

і у љ (пред б, в, м, п), н. п. рибљи (мјесто рибји), зарукавље (мјесто за рукавје), безумље (мјесто безумје), копље (мјесто копје) и ш. д л-ь, н. п. молиши, мољен; солиши, сољен; крило, окриље; весело, весеље и т д. Кад л дође накрај слога, онда се претвори у о, н. п. пратилац, пратиоца; писао, писала; кошаб, кошла; колац, кóца (мјесто коца, као исб, во, сокб, мјесто соо, воо, сокоо; jа се опомињем само у п о m m o o два о да се изговарају); грло, гръоце; село, сеоце, сеоски и т. д. осим ђекоји ријечи, особито туђи, или које се ријетко говоpe, н. п. мобоʌац, moбoлца (а не мобоца); силни; бијел, Цијел (говориме и бијо, цијо, а у Рес. и у Срем. нарјечију само бео, цео); бијелац, бијелца; цијелац, цијелца; ђаволски, анђелски ; болша, алал, султан, камил, мезил, алка, алва и т. д. А у ђекојим се ријечма говори обадвоје (или о), н. п. пријесмол и пријесто; анђели анђео; болна и бонаи т. д. в; н. п. шама, "тавница; рамо, обравница (но ово је већ етимологическа премјена) и т. д.

њ, н. п. грана, грање; раними, рањен; наканимисе, на-
кањиваписе и п. д. У ђекојим се ријечма претворило н ул (пос-
лије м), н. п. млого, сумља; кад се догоди м и н заједно (мм),
онда се претвори или м у в (н. п. шавница), или нул, као мло-
го; но и ово су старе етимологическе премјене.

ш, н. п. писати, пашем; носими, ношен; квасиши, квашен;
умјестими, умјешташи; а особито пред љ, њ, Á, ч, н. п.
размислими, размишљавами; послами, пошљем; проси-
ши, прошња; носими, ношња; данас, данашњи; ноћас,
ноћашњи; лист, лишће; очистими, очишћен; жер а-
ши, ишћерами; даска, дашчица, дашчара; љуска.
љушчица; косм, кошчица; и чистими, ушчупами и
и т. д. као и у Грка » З О мјесто 2izе си и т. д.
К, н. п. брапі, браћа; прут, пруће; врашими, враћами;
испрашиши, испраћен и т. д.

--

ш (пред њ), н. п. броћ, брошњак; воће, вошњак; гаће, гашњик; срећан, говориме и сремна, срешно; добросремњик и ш. д.

ц — ч, н. п. јарац, јарче; мјесец, мјесече; зец, зечина и м. д.

[ocr errors]
[ocr errors]

H

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

(рекьи, пекьи, легьи), да се зна да је од реко, пеко, лего, а
не од рећо, пећо, лећо. Ајде могло би и шо биши; алп како
ћемо записами јунаци и врази, да се зна, да је од јунак и од
враг, а не од јунац и од враз? како ли ћемо записати у зваш.
оче и кнеже, и у творим, радошћу и жалошћу, да се зна, да
је у именим. отац, кнез, радост и жалост, а не оч, кнеж,
радошћ и жалошћ? како ли ћемо записали реже и пише, да
се зна, да је од резами и од писами, а не од режами и од
пишамн? и т. д. Ако станемо мепами по једно јер (ь) код г, 3,
к, с, ц, онда нам треба начини још неколико средњије, или
мршавије јерова; па ћемо тек на пошлешку виђети, да се опет
не може записати као што би се ћело.
нико не може деѣма господинома работами, а ђекоји би људи
Кели, да им слова показују и како се ријечи изговарају, и ш ма
значе, и од куда су постале! Квинтилијан каже, да су
слова само зато измишљена, да се њима записују ријечи
онако као што се изговараују; и мо су знали, и сад знаду
сви прави граматици и у језику вешти списатељи и књижевници; са-
мо оне надрикњиге (фушери књижевни), који су нешто научили, па
мисле да већ ништа нема што не знаду, не могу да разумију и
да признаду.

Свето писмо каже, да

о удвоЈАВАЊУ СЛОВА.
(de literarum geminatione)

Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је х у Славенском језику, н. п. мáами, маање; снаа; ора, ораа; пра, праа; гра, граа; смра, страа и т. д. Истина да се ове ријечи мушкога рода, у родит. јед: мако изговарају, као да би било једно дугачко а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п. „Од пушчаног праа и олова „Праа има, ал' олова нема ,,Подигло се неколико Влаа

,,И понели у тиквици праat)

Два е и два и пешко ће се ђе наћи заједно једно до другога. Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се А послије о претвори у о; али народ свагда у маковом случају слије она два о у једно дугачко, н. п. колац, коца (мјесто коóца) ; болан, бона; сокб, вô, сó, сочица, дó, смô, гô и т. д. (ја се опомињем само упоммоо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језикух, могу се и два о заједно наки, н. п. сба, у звателн. с оо; поод, пооде, поодими и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок). У маковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у юрбуу, у кожуу, уруу:

[ocr errors]

-

"

У злу руу, у кожуу,

"'

-у злој капи, и шубари

Два једнака полугласна слова нигђе не могу стајати заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложевој ријечи, н. п. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржами, мачји, мачица (а не маччји и м. д.), квочка, квочемина и м. д. или се уметне а међу њи, н. п. одадними, изазвами, одаАријеми, безазлен; као и са сином, са сестром ; са земљом и ш. д.

О СЛАВЕНСКИм слоВ И М А.
(de literis linguae Serborum ecclesiasticae)

У Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, м. ј. а, б, в, г, д, е, ж, з, 3, 3, и, ї, к, л, м, н, о, п, р, с, m, 8, у, ф, х, ӧ, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, Б, ѣ, 19, X, w, la,

€;

А (я), 3, 4, ө, V. Ако још к овима додамо ћ и џ (која се налазе у Српским рукописима од 400 и више година), и оно ж, што се налази у Србуљама, онда ће и бити 48. Из овије слова ми имамо: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, н, р, с, т, у, ц, ч, ш, Ъ (о којима за сад не треба више говорити); а немамо: 5, 5, 1, 8, ф, х, ӧ, ш, ы, ь,ѣ, є, ю, А, ю, ю, ю, я, 3, 4, ө, v. Да узгред и њи мало прегледамов 3 Чита се данас у Славенском језику као и 3 (и Руси су га оставили одавно). 3 Није друго ништа, него 3, само што је друкчије начињено.

1 Значи 1) као и, н. п. вїно **), архімандрѣмъ, пію, Марта и т. д. 2) као ј, н. п. ближній, Домашній, горнїй, козїй и т. д. 8 Значи као и у (и њега су Руси оставили).

• Само је за туђе ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Прости Ср6љи или га изговарају као в, н. п. Стеван, Смева; Вилип, Вића и ш. д. или га промијене у п, н. п. Стјепан, Трипуњдан, Трипко и т. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, која

*) Ђекоји наши Списатељи пишу раана, подрааними, воозим. д Ово нити је Српски ни Славенски, него је Њемачко-Српски: зашто су они виђели ђе Нијемци овако крпе и натежу у њиовом језику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се иште од слова, m. j. да показују и разлику гласа ў ријечма! **) Већ и Руси пишу вино, архимандрить.

***

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, аферим, седеф я м. д. 1), а такове Бекоје морамо узимаши и Грчке и Латинске: зато ћемо и ми узети ф међу наша слова.

8 Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него су га Србли или са свим изоставили (као Талијани у Латинским ријечma, oudre од Латинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром, рабар; мануми, дунуми, маовина, дуовник и т. д. или су га промијенили 1) у в, н. п. сув, глув, кувати, дувами и т. д. 3) у г (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. дођог, виђег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и ш. д. 3) у ј, н. п. смеј и м. д. 4) ук, н. п. женик.

Какогођ што се г претвара ужи уз, тако се у Славенском јези. ку претвара хусиуш, и у маковом догађају Србљи су голово свагда задржали с и ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси, орашје; дијами, дишем, мааши, мащем; снаа, (дат.) снаси (и снаи); дувами, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изговарало, али га опет морамо узети за туђе ријечи (овђе треба разумје, ши и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми са д узимамо, н. п. воз дух; ја овђе нити би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуј ни воздук : зашто онда нити би била ријеч наша ни Росијска), као и ф.

.

Није слово, него је читав слог (wm, или о m) и ријеч. Од прије, док није било армије ни штампе, морали су људи све књиге писали на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљепше армије сад; зато су се старали да пишу што се може краће; и тако су почели надметами шишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодити, н. п. хс, оц, двдь, бъ, гъ, значи христос, отац, давид, Бог, господ и m. Д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже писало, а другу што се штеђео паргамент.

СВИ

щ Такођер није слово, него је састављено као и “; Руси и остали, готово, Славенски народи изговарају га као шч, шако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банашу; а оспали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шм, н. п. аще, щедрома, пища, пеще ра, чаме аш ме, шмедрома, пишма, пешшера и м. д.**). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шт, н. п. шмиш, заш мимими шмука, штене, шмипами, пришм и т. д. или ћ, н. п ноћ, пећ, моћи, пећи, жећи, пишући, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између е и и (готово као Њемачко й), али у Српском језику нема таковог гласа, нити га Србљи могу изговорити, него га у црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бик и т. д.

чами

• Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшава полугласна слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость, се учимељ, коњ, лебеђ, радосћ и м. д.***). У старим књи гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ь), н. п.

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. и у Бан. мак и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, тако, да га кашто и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалиши, уфашими, зафамими, дофашиши и т. д.

**) И у Сријему има старије попова, који још овако чате.

***) Може бити да Руси могу њим умекшати и остала полугласна слова н. п. 6, р, с и т. д. али Србљи не могу. И само д и м напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као ђ ић, п. госпођ, пућ, косћ и т. д. а остали сви Србльи читају, као што и говоре, господ, пум, кост и ш. д.

н.

вь заповѣдехь твоихь; къ заповѣдемь твои мь; печаль прїнємме и грѣмникь спавляющих законь твои и ш. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају послије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошто*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чати се вјера, мјера, рјека, горје и м. д. А кад стоји послије л и н, онда се л чати као љ, н као й, а ѣ као е (ј са л слије се у љ, а са н у њ), н. п. лѣшо, нѣдра, чаши се љемо, њедра и м. д.

в У почетку се изговара као ѣ (је), н. п. єдинѣ, єжъ, чапи се једин, јеж и м. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику паДежа!), н. п. омецъ (у родим. Мʌож), спасенïя (у имем. млож.) и

м. д. 1

*

ю какогођ што је ѣ сложено из j и е, мако је ю сложено из ј и у, н. п. югъ, царю, мою, чаши се југ, царју, моју и т. д. а кад стоји, послије л и н, онда се л чати као љ, н као њ, а ю као у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чаши се људи, зе свјашыњу, богињу и т. д.

, земљу,

А (јус) Као слово не пише се данас нитђе у Славенском језику. ҹ(с) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу сво

ја слова.

3

а (я) "Сложено је из ј и а (као и ѣ из ј и е, и ю из ј и у), н. п. наворъ, кагода, царя, моя, шворятъ, чаши се јавор, јагода, царја, творјам, мојаи m. д. А кад стоји послије лин, онда се А чати као љ, н као њ, а я каз а, н. п. земля, св я м ы н и, чати се земља, свјамыња.

Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили). 4 Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили).

• Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него као м; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о, н. п. Феодоръ, Афини и т. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и Србљи) m мјесто, н. п. пеамеръ, математика, аптека. + Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. п. Памелъ, evxapicmia, еvаггеліе. 3) као и, н. п. муро, щуран, и т. д. Већ и Руси пишу Павель, евангелїе, шираннь и м. д.

[ocr errors]
[ocr errors]

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (ними нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Слабени немају ђ, ј, љ, њ, ћ, п.

џ Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјеџбами, наруџбина). и ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господъ, твердь, задь, мѣдъ, треба читати лебеђ, Госпођ, шверѣ, јађ. мјеђ; а путь, радость, милость, (ако треба читати) пућ, радосћ, милосћ: онда Славенима треба ђић, као и нама: зашто они самO слова немају, а гласове имају као и ми.

* и њ Требало би Славенима какогођ и нама. Кад би у Славенском језику (или барем у Русијском) било љ и њ, онда бисмо знали, или треба чамими конем, или коњем; кони, или коњи; конски, или коњски; учителем, нʌи учимељем; учимели, или учимељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или волн оца небеснаго; книга, или књига; коли, или кољи; жни, или жњи; љублей, или љубљен; обновлен, или обнов љен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсу дими, или имају правије ђеца, која поју у цркви Буди имја Господње, или учитељи и свештеници, који имају Господне и м. д. Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни преба чатими љи и њи: зашто је (веле) у именимедном умешано лин, па свуда остаје као љ и њ; али је то слаб изговор: кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима пи саши я ни ю, него а и у, н. п. требало би писати землу, волу, бохие

ну, кона, учимела, кону, учишелу, па би се чатило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учитељу: него је мо, с опроштењем, крпеж, који показује недостатак Славенске Бу

квице.

Тако је исто потребно ј у Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судія, у вин. струю, Трою, судію: требало би и у род. и у дам. писати струји, Троји, судији, а не смрун, Трои, судїи.

о гласоУДАРЕНИЈУ.
(de accentn)

у Српском језику имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

9

Први (*) споји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, премешами, премешнуши, пица, пиши, крем, прст и м. д.

Други (“) стоји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сека, рука, викаши, душа, рикаши, веселе, мрками, срна и т. д.

Трећи (“) стоји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, шело, бир, сунце, круг, рој, памтиши, трн, крв, прк, црњка и т. д.

Четврти (^) смоjи над оним оловом, ђе се глас тако протеже, да од протезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. наво; (и свуда у родим. млож.) десем луди, пеш оваца, свију народа и м. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ће се по времену одредити у граматикама, а ми овђе за сад само да опоменемо још. нешто код огије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи :

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у једнаким ријечма, н.п. бацам и оштрије се изговара кад значи рефеп, него кад значи werfen; тако се ора изговара оштрије кад значи Die redte Beit, него кад значи vie Мир; ако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (*)ђе се оштрије изговара, као што се може виђети код бацами, јарица, пара и м. д.

3) Код трећега (") треба упамтити: а) ђе је гођ на другом, или на трећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри ( `), н. п. овчар, рамар, радост, господар, гомогдење, горо падник, војводовање и м. д. зашо ја нијесам (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, рамар, рвач, радосм, рањење, ношење, мошање,гњецован голешан,грађанче и т. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. п. гомовљење, ријење, војводовање им. д. запо га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога зна ка, н. п. писање. стругање, досађивање, откупљивање, љубљење, и м. д. в) готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шарам, вежем и т. д. (у оваковим глаголима).

3) И четвртога је знака (^) глас двојак, које је најлакше познати у једнаким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет Лијепи друга (што се конци препредају): осђе се у десем лијепи друта не промеже тако глас, као у седам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смоСваки по го качни дуга; десем грана, и допãо рана и т. д.

« PreviousContinue »