Page images
PDF
EPUB

кодрукчије; али је Ъ најприличније: зашто је познато међу људма,

Ништа не значи.

О ПРЕТВАРАЊУ ПОЛУГЛАСНИ СЛОВА.

(de consonantium commutationibus)

Често са догађа у ријечима, да се, благогласија ради *), једно полугласно слово претвори у друго; и ово је претварање двојако:

1) Нека су полугласна слова врло налик по гласу једно на друго, н. п. бип, гик, диш, ђић, жиш, зис, џич. Ова су сва слова плако налик (по гласу) једно на друго, да се само по том разликују, што je 6 мекще од п, годк, дод m, ђ одћ, жод ш, зодс, анод ч. Кад у каквој ријечи дође које од овије мекши слова пред тврђе (друго, а не пред његово), онда се оно мекше претвори у друго шврђе од њега (зашто се друкчије не може изговорити **), н. п.

6 у п: шиб, шипка; Срб, Српски; ***) засопце, клупче, ит. д. r - к: нокти (и послије нокам)

Д

m: : јад, јашка! нудити, нушкаши; одиграти, отпјеваши и ш. д. Кад дође у ријечи д или и пред с, онда се кашто претвори обоје у ц, н. п. љуцки мјесто људски; Гроцка (ријека и мала варошица између Бијограда и Смедерева) мјесто Гротска (а прилагателно само Грочански): и шако се готово изговара У свима оваковим (производним) ријечма, н. п. у господски, градски, братски и т. д. али ја нијесам смијо написалис госпоцки, брацки: зашто се ђешто чује д, или т, пред с (особито у сложеним ријечма, н. п. подсириши, одсвакле, одслужиши и т. д.); а ђешто се опет избаци д или п на поље (особито у глаголима), н. п. предем, прести; мешем, месши; једем, јести; плетем, плести; госпоство, проклество и т. д. По правилу требало би да се д пред с претвори у ш, али будући да се тешко изговара и једно и друго: запо сам ја оставио онако. Ја сам чашио у књигама, што су писали прости Србљи,

[ocr errors]

*) Ово је благогласије готово тако различно међу народима, као и вкус међу људма: што је једном народу благогласно, то другоме може бити најпрошивније, н. п. Србљину су благогласне ове ријечи: прст, крем, срп, брк, трг, Брг, срг, и оспале овакове, а Грк и Талијан затиснули би уши од овакови ријечи; Чесима је и Бугарима благогласно л међу два полугласна слова, н. п. даг, пан, слице, а Србљи не само што у оваковим ријечима имају у мјесто л (н. п. дуг, пун, сунце и т. д.), него га (л) ни на крају ријечи, или слога, не могу да трпе, већ га промијене у о, н. п. писао, ко

тао, жетеоци, сеоце и т. д.

**) И ово је опште и природно правило у свим језицима, само што нови грамагници не кажу да се слова премјењују, него да се изговарају (н. п. Аделунг каже да се 6 пред t изговара као p); а Грци су и Лажини о том и правила написали које се слово пред којим, и у које претвара. Пуне су Грчке и Лашинске књиге примјера о том, н. п. scribo, scripsi, scriptum; рафы, урантов, правди». А и у самим Славенским књигама налази се трага од ови правила само што и нијесу свуда држали, н. п. у граматици Г. Мразовића, на страни 52 - -33, стоји:,,воз, раз, „из, без, низ, да разликуются вѣ писанти опіѣ вос, рас, ис, бес, нис. ,, 1. воз, раз, из, без, низ, слагаются с реченіями опір писмене са,, могласнаго либо согласных б, в, г, д, ж, з, л, м, н, р, с, ч, начинаемыми, н. п. воз'ярюся, разбію, изведу, беззлобень, безчиніе, проч. 2. Бос, рас, ис, бес, нис, слагаются съ реченізми оть „писмень согласных к, п, м, х, ц, ш, щ, начинаемыми. н. п. воскликну, расхищу, исцѣленіе, беспокойный, нисхожу, и проч." ***) у млогим старим књигама Српским стоји написано Српски, н. п. у Душановој дипломи (што је споменута на страни 282); „земли срьпсцен.

[ocr errors]

"

[ocr errors]

Н

3)

[ocr errors]

који нијесу ни чули за етимологију, и госпоски, и госиецки, и господски; и осјећи, и оцјећи, и одсјећи и т. д. А кад дође дили ш:а) пред ц, ч, џ, онда се свагда избаци, н. п. када, каца, качара, Градац, из Граца; пушо, пуце (у родителн Млож. пумаца, а умалително путашце); отац, оца, оче, очебина; шкаши, чем; пашка, паче, пачји; кост, кошчица (мјесто костчица); сам, саџија и т. д. 6) кад дође д или т пред и или пред 6, а послије ж, з, с, н. п. нужда, нужно; гост, гозба (мјесто гоздба); болест, болесник, болесница и т. д. в) кад дође д пред ш, или ш пред д, онда се свагда предње изостави, н. ошками (мјесто одшками); потка (место подшка); одржати (мјесто оддржати); или се умешне међу њи а, н. п. одадниши, одадријеши и т. д.

II.

а - ш: држак, дршчић; држи, дршками (н. п. псето на свиње); муж, мушко и т. д.

3 - с: разапети, распети (Слав. распятїе); о овом имају прави ла н У Славенским граматикама (као што је напоменуто мало прије). А кад дође з пред ж или пред ш, онда се изостави, н. п. ражалитисе, рашиши и т. д. Тако се исто изостави з кад дође пред с, н. п. распавиши, расташисе, расјећи (овако исто чине и Руси, н. п. росадник (расадник), росоль (расо) и т. д.; или се, у таковом Догађају умешне а међу зис, н. п. разасуши, изасуши и т. д. п - ч: бардакчија (или бардагџија).

Тако се тврђе пред мекшим претвори у тврђе, н. п.

1 - г: мозак, мозга; дрозак, дрозга; свагда, нигда; (Славен ско) гдѣ; буљугбаша иш. д.

[ocr errors]

6: шоп, шобција.

с - 3: саградити, зграда; сабор, збор, зборникъ*) (као и Руси што пишу збираю, собралъ, собрать; збите и ш. д.); и ост

41

[merged small][ocr errors]
[ocr errors]

ноздрва и т. д.

- п: наручити, наруџбина.

ж: задужбина, што се гради за душу.

д: сват, свадба ** ; косиши, косидба; крчити, крчидба

и т. д.

2) Нека пак полугласна слова нијесу по гласу тако налик једно на друго, али су изнутра по природи својој тако сродна, да се радо претварају једно у друго; шако се претвори:

гуж, — зиућ, н. п. рог, роже, рози; могу, можеш, мози; диго, диже, дизати, дићи; лего, леже, лези, лећи и т. д. д — ѣ, н. п.глодами, глођем; родиши, рођен; досадити, досађиваши; пруд, запруђе; лад, залађе; грозд, грожђе и т. д. 3 - жиуг, и п. кнез, кнежев, кнегиња, намезати, натежем, натегнути; резами, режем; мазапғи, мажем и т. Д. а осбито пред ђ, љ, њ, свагда се претвори зуж, н. п. грозд, гроБе; гвозден, гвожђе; зло, жље, разлиши, ражљеваши,

загазити, загажњаи т. д.

к — ћ, — ци уч, н. п. реко, рећи, ***) реци, рече; пеко, пећи, пече, пеци; јунак, јунаци, јуначе и ш, д.

*) У Будиму су од прије шпампали зборникъ (као што је од старине), а сад од како се почео језик поправљаши, и то је поправљено да буде сборникъ!

**) Руси пишу свадьба, па опет знаду да није од свађати, него од

СЕДМ.

***) Бекоји наши списатељи и књижевници кажу, да не треба писати браћа, пруће, и остале овакове ријечи, са ћ, него са ть (брашьа, прутье): „да се зна, веле, да је од браш и од прут, а не ,од браћ и од прућ." На тај начин не би требало писати ни рећи, нећи, лећи, и остале овакове ријечи, са ћ, него са нь, и гъ

1 у љ (пред 6, в, м, п), н. п. рибљи (мјесто рибји), зарукавље (мјесто зарукавје), безумље (мјесто безумје), копље (мјесто копје) и т. д.

А - Љ, н. п. молиши, мољен; солиши, сољен; крило, окриље; весело, весеље и т. д. Кад л дође накрај слога, онда се претвори у о, н. п. пратилац, пратиоца ; писао, писала; кошаб, котла; колац, коца (мјесто кооца, као исб, во, соко, мјесто собо, воо, сокоо; ја се опомињем само у потмоо два о да се изговарају); грло, гръоце; село, сеоце, сеоски и т. д. осим ђекоји ријечи, особито шуђи, или које се ријетко говоре, н. п. тоболац, щоболца (а не тобоца); силни; бијел, Цијел (говорисе и бијо, цијо, а у Рес. и у Срем. нарјечију само бео, цео); бијелац, бијелца; цијелац, цијелца; ђаволски, анђелски; болта, алал, султан, кашил, мезил, алка, алва и т. д. А у ђекојим се ријечма говори обадвоје (илио), н. п. пријестол и пријесто; анђели анђео; болна и бонаи т. д. и — в, н. п. шама, шавница; рамо, обравница (но ово је већ етимологическа премјена) и т. д.

н — њ, н. п. грана, грање; раниши, рањен; наканишисе, накањивашисе и т. д. У ђекојим се ријечма претворило н ул (послије м), н. п. млого, сумља; кад се догоди м и н заједно (ми), онда се претвори или му в (н. п. тавница), илинул, као млого; но и ово су старе етимологическе премјене.

[ocr errors]

ш, н. п. писати, пишем; носиши, ношен; квасити, квашен; умјестити, умјештати; а особито пред љ, њ, ћ, ч, н, п. размислиши, размишљавати; послаши, пошљем; просиши, прошња; носити, ношња; данас, данашњи; ноћас, ноћашњи; лист, лишће; очистити, очишћен; ћерати, ишћерами; даска, Дашчица, Дашчара; љуска, љушчица; кост, кошчица; ишчистити, ушчупати и и т. д. као и у Грка » мјесто убит' и т. д. т — ћ, н. п. брат, браћ прут, пруће; врапити, враћами; испратити, испр вотњак; rake, гатњик; срећан, говорисе и сретна, срешно; добросрешњик и т. д.

К

[ocr errors]

Чен и т. д.

1

пп (пред њ), н. п. бр, брошњак; воће,

ч, н. п. јарац, јарче; мјесец, мјесече; зец, зечина и т. д.

(рекьи, пекьи, легьи), да се зна да је од реко, леко, лего, а не од рећо, пећо, лећо. Ајде могло би и то бити; али како ћемо записати јунаци и врази, да се зна, да је од јунак и од враг, а не од јунаци од враз? како ли ћемо записати у зват. оче и кнеже, и у творит. радошћу и жалошћу, да се зна, да је у именит. отац, кнез, радост и жалост, а не оч, кнеж, радошћ и жалошћ? како ли ћемо записати реже и пише, да се зна, да је од резали и од писати, а не од режати и од пишами, и т. д. Ако станемо мешаши по једно јер (ъ) код г, 3, к, с, ц, онда нам треба начинити још неколико средњије, или, мршавије јерова; па ћемо тек на пошљетку виђети, да се опепт не може записати као што би се ћело. Свето писмо каже, да нико не може двѣма господинома работати, а ђекоји би људи Кели, да им слова показују и како се ријечи изговарају, и шта значе, и од куда су постале! Квинтилијан каже, да су слова само зато измишљена, да се њима записују ријечи онако као што се изговараују; и то су знали, и сад знаду сви прави граматици и у језику вешти списатељи и књижевници; само оне надрикњиге (фушери књижевни), који су нешто научили, па Мисле да већ ништа нема што не знаду, не могу то да разумију м да признаду.

О УДВОЈАВАЊУ СЛОВА.

(de literarum geminatione)

Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је х у Сла венском језику, н. п. мааши, мáање; снаа; ора, браа; пра, праа; гра, граа; стра, страа и т. д. Истина да се ове ријечи мушкога ро да, у родим јед. тако изговарају, као да би било једно дугачко а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
„Праа има, ал олова нема -
,,Подигло се неколико Влаа

,. И понели у шиквици праа*)

[ocr errors]

Два е и два и тешко ће се ђе наћи заједно једно до другога,

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе са А послије о претвори у о; али народ свагда у таковом случају слије она два о у једно дугачко, н. п. колац, коца (мјесто кооца); болан, бона; соко, вӧ, сб, сочица, до, см 6, го и т. д. (ја се опомињем са но употмоо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језику х, могу се и два о заједно наћи, н. п. соа, у звателн. со поод, пооде, поодими и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок). У таковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у трбуу, у ко вуу, у руу:

[ocr errors]

У злу руу, у кожуу,

, у злој капи, и шубари

Два једнака полугласна слова нигђе не могу стајати заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложе вој ријечи, н. п. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржати, мачји, мачица (а не маччјии ш. д.), квочка, квочешина и т. д. или се уметне а међу њи, н. п. одадниши, изазвати, одаАријеши, безазлен; као и са сином, са сестром; са земљом и ш. д.

О СЛАВЕНСКИм словИМА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae)

,

и,

,

У Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, т. j: а, б, в, г, д, е, Ж 5, 3, 3, ї, к, л, м н, о, п, р, с, m, 8, у, ф, х, ъ, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, є, ю, ж, ш, ю, бо А(я), 3, 4, ѳ, v. Ако још к овима додамо ћиџ (која се налазе у Српским рукописима од 400 и више година), и оно є, што се налази у Србуљама, онда ће и биши 48. Из овије слова ми имамо: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, ш, у, ц, ч, ш, Ъ (о којима за сад не треба више говорити); а немамо: 5, 3, 4, 8, ф, х,%, ш, ы, ь, ѣ, €, 1, A, w, ta, ŵ, я, 3 4, ѳ, v. Да узгред и њи мало прегледамо; 5 Чита се данас у Славенском језику као и з (и Руси су га оставили одавно).. - Није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено.

[ocr errors]

1 Значи 1) као и, н. п. вїно **), архімандріть, пію, Марїа и ш, д. 9) као ј, н. п. ближній, домашній, горній, козїй и т. д.

8 Значи као и у (и њега су Руси оставили),

4 Само је за туђе ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Прости Ср6љи или га изговарају као в, н. п. Стеван, Стева; Вилип, Вића и т. д. или га промијене у п, н. п. Стјепан, Трипуњдан, Трипко и т. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, које

*) Бећоји наши Списатељи пишу раана, подрааниши, воозит. д Ово миши је Српски ни Славенски, него је Њемачко- Српски: зашто су они виђели ђе Нијемци овако копе и натежу у њиовом језику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се иште од слова, ш. ј. да показују и разлику гласа у ријечма **) Већ и Руси пишу вино, архимандрить.

a

се изговарају са ф (н. п. ђерђеф, аферим, седеф и т. д. *) такове ђекоје морамо узимати и Грчке и Латинске: зато ћемо и ми узели ф међу наша слова,

* Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Латинским ријечма, onore од Латинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром, рабар; манути, дунуши, маовина, дуовник и т. д. или су га промијенили 1) ув, н. п. сув, глув, кувати, дуващи и пі. д. 2) у г (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. доБог, виђег, нађог, чуг; ораг, навог брда и т. д. 3) у ј, н. п. смеј и т. д. 4) ук, н. п. женик.

Какогођ што се г претвара у жи уз, тако се у Славенском језику претвара хусиуш, и у таковом догађају Србљи су готово свагда задржали сиш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси, орашје; дијаши, дишем, мааши, машем; снаа, (дат.) снаси (и снаи); дувати, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изговарало, али га опет морамо узети за туђе ријечи (овђе треба разумјети и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воздух; ја овђе ниши би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуј. ни воздук: зашто онда нити би била ријеч наша ни Росијска), као и ф. - Није слово, него је читав слог (∞т, или от) и ријеч. Од прије, док није било артије ни штампе, морали су људи све књиге писати на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљепше артије сад; зато су се старали да пишу што се може краће; и тако су почели надмепіати шишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодити, н. п. хс, оц, двідь, бъ, гъ, значи христос, отац, давид, Бог, господ и m. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже писало, а другу што се штеђео паргамент.

щ Такођер није слово, него је састављено као и 2; Руси и остали, сби готово, Славенски народи изговарају га као шч, тако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банату; а остали сен Србљи (каб н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шт, н. п. аще, щедрожа, пища, пещера, чате аште, штедроша, пишта, пештера и т. д. **). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шт, н. п. штит, заштитиши, штука, штене, штипами, пришт и т. д. или ћ, н. п. ноћ, пей, моћи, пећи, жећи, пишући, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између е и и (готово као њемачко й), али у Српском језику нема таковог гласа, ниши га Србљи могу изговорити, него га у црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бик и т. д. . Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшава полугласна слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость, чати се учитељ, коњ, лебеђ, радосћ и т. д. ***). У старим књигама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ь), н. п.

*) Србљи, који живе по варошима (како у: Сријему, у Бачк. и у Бан. тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, тако, да га кашто и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалиши, уфашиши, зафатити, дофатиши и т. д.

**) И у Сријему има старије попова, који још овако чаше.

***) Може бити да Руси могу њим умекшати и остала полугласна слова н. п. 6, р, с и п. д. али Србљи не могу. И само диш напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као ђић, н. п. госпођ, пућ, косћ и т. д. а остали сви Србльи читају, као што и говоре, господ, пут, кост и ш, д.

« PreviousContinue »