Page images
PDF
EPUB

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, 'аферим, седеф я п» д. *), а
пакове Бекоје морамо узимали и Грчке и Латинске: зашо Кемо и

ми узети фмеђу наша слова,
Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него

су га Србљн или са свим изоставили (као Талијани у Лапинским ријеч-
ма, ороге од Латинскога honor и т. д.), н, п. ора, Вла, лад, ром,
рабар; манупи, дунупи, маов кна, дуовник и п. д. или су.
га промијенили ) ув, н. п. сув, глув, кува ми, дувати и пi.
д. я уг (у Ерцеговини, и по понајвише на крају ријечи), н. п. до-
фог, ви њег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и т. д. 3) y.j, н.
п. смеј и т. д. 4) ук, н. п. женик.
Какого, што се г претвара ужиуз, пако се у Славенском јези.
ху претвара х уси уш, и упаковом догађају Србљи су готово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
орашје; дијапи, дишем, мааши, машем; снаа, (дап.) сна».
си (и снаи); дува піи, душем (и дува м) и пи. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изгова-
рало, али га опет морамо узепти за пуђе ријечи (овђе треба разумје.
пи и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воз-.
дух; ја овђе нипін би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуј».
ни воздук: защо онда ниппи би била ријеч наша ни Росијска),

као и ф.
Није слово, него је чипкав слог (оп, или оп) и ријеч. Од прије, док

није било артије ни шпампе, морали су људи све књиге писалии на
паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљеп-
ше арпије сад; запо су се старали да пишу што се може краће; и
лако су почели надмепіапи тишле и скраћивати онакове ријечи, ко-
је чесіо долазе, и које сваки ласно може погодити, н. п. xc , оц,
дв"дь, бъ, ь, значи хриспос, отац, давид, Бог, господи
т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу, што се шпеђeo пaргамент.
ц Такођер није слово, него је састављено као и ; Руси и остали,

голово, Славенски народи изговарају га као ніч, пако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Баналіу; а ослали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари , изговарају га као шп, н. п. аще, щедропі а, пища, пещера, чапе аш пе, шпедрома, пиш па, пешпера и т. д.**). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шт, н. п. штип, за штип и ми,. штука, шпіёне, шпипами, приш и п. д. или і, н. пнок,

пеf, моћ и, не би, же би, пишуки, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између еии (готово као њемачко ї), али у Српском језику

нема плановог гласа, нили га Србљи могу изговорити, него га у

црквеним књигама чиптају као и, н. п. син, риба, бик и т. д. Није “(данас) слово никакво, него је знак, који умекнава полуглас

на слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость,
се учи пељ, коњ, лебеђ, радоск и т. д.***), успарим киьи.
гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ), н. п.

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. ну Бан.

тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, пако, да га кашто
у нашим ријечма узму мјеспіо в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је
у Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалиш и, уфапи ли,

за фамили, дофа лінли и т. д.
*) и у Сријему има старије попова, који још овако чапе.
***) Може бити да Руси могу њим умекшати и остала полугласна слова

н. п. б, р, си пi. д. али Србљн не могу. И само диш напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да чиптају као њи і, н. п. госпођ, пук, косѣ нп. д. а остали сви Србльи чипају, као што и говоре, господ, пуп, ке си и ш, д.

вѣ заповѣдехь твоихь; къ заловѣдемі твои мь; печаль

прї¥є ме грѣпникь вставляющих законь в ои и т. д. ѣНије слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

слије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошто*), н. п. вѣра, "мѣра, рѣка, горѣ, чаши се вјера, мјера, рјека, горје и т. д. А кад стоји послије лин, онда се л чали као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се уљ, а са н у њ), на

п. лѣто, нѣдра, чапи се љето, њедра и т. д. • у почетку се изговара као ѣ (је), н. п. єдинъ , є жъ, чапи се једин,

јеж и т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа :), н. п. omє цъ (у родит. млож), сінас є нія (у имем. млож.) и

т. д. I ю Какого, што је ѣ сложено на јне, тако је юсложено из ји у, н. п.

югъ, царю, мою, чали се југ, царју, моју и т. д. а кад стоји, послије ли н, онда се л чаши као љ, и као њ, а юкао у, н. п. люди, землю, святі ыню, богиню, чанти се људи, земљу,

свјатыњу, богињу и т. д. х

јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. 4 (4) Ми и Руси изговарао као о, зашо га Руси нијесу ни узели међу сво.

ја слова: м (а) сложено је из јна (као иѣ из jие, ию из јну), н. п. на воръ, а

года, царя, моя, творя мъ, чапи се јавор, јагода, цаpја, творјап, мојаи mi. д. А кад стоји послије лин, онда се

ая као а, н. п. земля, святыни, чати се земља, свјалыњ а. Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили). .

Изговара се као пс (и ньега су Русн изоставили). • Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него

као п; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о н. п. Фео. доръ, Афинни т. д. А у Бекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) п мјест ө, н. п. пеал е ръ, математика, аппека. + Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. п. Паvелъ,

evхарїcm їa, evаггелїe. 3) као и, н. п. муро, пуран, и т. д. Већ и Руси пишу Павелъ, евангелїe, пиран нъ и т. д.

[ocr errors]

зашто они само

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (ниши нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, к, 11. ц Је и код нас готово само за myђе ријечи (осим увјецбапти, наруџбина). фик. Ако у Славенском језику лебедь, господъ, твердь, адь, мѣдь,

преба читати кебеђ, Госпођ, поверљ, јақ, мјећ ; апуть, радость, милость, (ако треба чићапи) пућ, радос, михос қ: онда Славенима преба ћи ћ, као и нама :

слова немају, а гласове имају као и ми. хињ Требало би славенима какого, и нама. Кад би у Славенском језику

(или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или піреба чатипи конем, или коњ е м; кон и, или коњи; конски, или коњски; учипі елем, нли учитељем; учители, или учимељи; на земли, или на земљн; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или коми; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсуг дити, или имају правије ћеца , која поју у цркви Буди имја Господње, или учніемін и свештеници, који читају Господне и т. д.

Код нас бекоји учитељи Славенските граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни преба чашими љинњи: зашто је увелә) у именителном умећшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то "слаб изговор : кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима посаши я ни ю, него аи у, н. в. пребало би писати е м ху, волу, бота?

[ocr errors]

ну, кона, учитела, кону, учителу, па би се чашило земљу, вољу, богињу, коња, учи іn еља, коњу, учи пељу: него је піо, с опроштењем, крпеж, који показује недосплашак Славенске БуКвице.

Тако је испо потребно ју Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судї я, у вин. спирую, Трою, судїю: требало би и урод. и у дап. писати спіруји, Троји, судији, а не слі ру и, Трои, судї и.

оглАСОУДАРЕНИЈу.

(de accentu)

у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први с) спіоји над оним словом, ће се глас оштро изговара, н. п. 10да, врана, вуна, земља, преме пати, прем епін уши, пица, пі ми, крсті, прст и т. д.

Други (') стоји над оним словом, же се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сёка, рука, виками, душа, рикати, весеље, прва ти, срна и т. д.

Трећи (0) спіоји над оним словом, ,е се глас као округло разлази, и, п, глад, благо, пиело, бир, сўнце, круг, рој, па м m и пти, трн, крв, три, црњпа и т. д.

Чеm врпи и (*) стоји над оним словом, ће се глас пaко протеже, да од проте зања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. на во; би свуда у род. млрж.) десет људи, пеш оваца, свију на? рода и т. д.

које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ќе се по времену одредити у граматикама; а ми овқе за сад само да опоменемо још. нешто код огије знаһа гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи :

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у је. днaким ријечма, н. п. баца п н оштрије се изговара кад значи iteеп, него кад значи Феrfеп; тако се ора изговара оштрије кад значи діt rефte 3eit, него кад значи діє ир; лако се изговара оширије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака ( ) ,е се ошпірије изговара, као што се може виђеши код баіцами, јарица, пара и т. д.

3) Код mpetieгa (0 преба упамтити: а) ђе је гоѣ на другом, или на преkем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на комс слогу и ошпори (С, н. п. вчар, pa map, радб'с пі, господар, голосдење, горопаднійк, војводовање и т. д. зато ја нијесам (свуд) ни мелао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, ралі ар, рвач, радост, рањење, ношење, мопање, гњецован, голем ан, грађанче и п. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. і. готовљење, ријење, војводовање и пд. зато га у оваковим ријечма не би требало ни писапии (над се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знана , н. п. пісање. спругање, доса $ и ва нье, откупљ івање, љу. бљење, и т. д. в) готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, сўдим, радим, шара м, вё ж ём и п. д. (у оваковим глаголима).

3) и челюврпіога је знака (*) глас двојак, које је најлакше познати у jeднaким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет лепи друга (шло се конци препредају): оғђе се удесет лијепи друга не протеже тако глас , као уседам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смо$ваки по 10 качни дуга; десет грана, и допао рана и ш. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, воду, вӧдо, водом, води, віде, вода, во. дама; соко, соколе, со коле; лонац, лонца (а ронац, ронца!). 4 онци, лонаца, лонцима; писати, пишём, писаше; јунак јунака, јуначе, јунака и п. д.

склонь нил А.

(de substantivorum declinatione)

Српска имена суштествителна имају четири склоненија,

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на. полугласно слова и на у, и она на а, која и у родителносу имају а; и на о. која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број И. јелен, колач, ора, мије,

соко, кошао, Р. јелена, Колача, браа, мија, , сокола,

копла, Д. јелену, колачу, орау, мију,

соколу, колу, в. jелена,

колач,
opa,

мије, , сокола, коmао, 3. јелене, колачу, браше, мију,

сӧколе, к"пле, т. jеленом,

колачем, ораом, мијом(мијем) соколом, котлом, с. jелену, колачу. орау, мију,

соколу, ксплу, мложествени број и. jелени,

колачи, браси, мијови, Соколови, котлови, Р. јелена, колача,

ораа, мијбва, соколова, котлова, д. зеленима *), колачима, орасима, мнijовима, соколов има, копиловима, Б. јелене,

колаче, , брае, мијове, ссколове, котлове, 3. јелени,

колачи, ораси, мијови, соколові, котлови, т. зеленима**), колачима, орасима, мијовима, соколов има, но mловима, с. jеленма**), колачима. орасима, мијовима, Соколовима, копловима,

[ocr errors]

*) у пјесмама се налази фешто дал. млөж. као півор. јед. (као што је

и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако турком Турски селам даде и п. д. Бешо се овакови дам. млож. падеж може чупи и уговору, особио у Бачкој (по парошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нараспу на евil или на ови, н. п. Воловом, соколовом, царевом; пријатељем,. момком и п. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја по нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали волови м', соколовим", царевим”, пријатељим (као Турски Турцим Бога називаше) ; или волов'ма, пријатељ'ма и пi.. д.

а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. прстом, зубом, нок4) Бешто се може (особито у Српјему, у Бачкој иу Банату) изоста.

киши ово ма у твор, и у сказ. Млож., н. п. сјелени, на волови, уко пловни п. д. и овако се по реченим мјестима (особипо у писању) изоставља ма у півор, и у сказ. код свију имена (осим прећега склоненија) суштествипіелни и прилагателни , и код #екоји мјестоименија (н. п. мој, овој, свој, чиј). Али у Србији, у Босни и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. Асајдуци како начинимо), него се радије изостави потиљедње а, или и испред м, н. п. На синџирим снпіне типоренке; у Руњанским зеленим шли. зици м'; Под чадор” ма робље под'jeлише и т. д.

мом ?

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, аферим, седеф і т. д.), а пакове Бекоје морамо узимали и Грчке и Латинске: запо Кемо и

ми узепи ф међу наша слова, Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него

су га Србљи или са свим наоспавили (као Талијани у Лалинским ријеч-
ма, ороге од Латинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром,
рабар; ману ти, дунупи, маовина, дуовник и пи. д. или су.
га промијенили .) ув, н. п. сув, глув, кували, дува пи и пi.
д. 2) уг (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. до.
фог, вићег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и т. д. 3) y.j, н.
п. смеј и т. д. 4) ук, н. п. женик.
Какого, што се г претвара ужи уз, пако се у Славенском јези.
ку претвара хуси уш, иу аковом догађају Србљи су готово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
орашје; дијапи, дишем, маяти, ма шем; снаа, (дап.) сна-..
си (и снаи); дува піи, душем (и дува м) и п. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изгова. рало, али га опет морамо узепти за пуње ријечи (овђе преба разумје ши и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н, п. воздух; ја овье нипін би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуј». ни воздук: зашто онда ниши би била ријеч наша ни Росијска),

као и ф. в Није слово, него је чиптав слог (оп, или оп) и ријеч. Од прије, док

није било артије ни штампе, морали су људи све књиге писалии на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљепше арпије сад; запо су се старали да пишу што се може краһе; и. тако су почели надмепіати типле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодишн, н. п. Хc, оц, двдь, бъ, гь, значи христос, отац, давид, Бог, господи

т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу, што се шпеђeo пaргамент. Такођер није слово, него је састављено као и ; Руси и остали, сви

готово, Славенски народи узговарају га као ш ч, шако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Баналу; а остали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шп, н. п. а ще, щедро па, пища, пеще. ра, чате аш пе, шпедрома, пиш па, пешпера и т. д.**). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шп, н, п. ш ш им, за штип или штука, ш пене, шми папи, при шпи п. д. или б, н. пнок,

пе, моћи, пеки, же би, пишуки, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између еии (гопово као њемачко ї), али у Српском језику

нема таковог гласа, нити га Србљи могу изговорити, него га у

црквеним књигама чипају као и, н. п. син, риба, бики т. д. Није (данас) слово никакво, него је знак, који умеліцава полуглас

на слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость, чанти се учи мељ, коњ, лебеђ, радосћ и п. д. ***), успарим књи. : гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ), н. п.

ако и

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. и у Бан.

Србији н у Босни, радо изговорају ф, mако, да га кашто и у нашим ријечма узму мјеспіо в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалиши, уфа пi и пи,

зафати ми, дофа по ипи нп. д. **) и у сријему има старије попова, који још овако чате. **) Може бипи да Руси могу њим умекшати и остала нолугласна слова

н. п. б, р, си пi. д. али Србљи не могу. И само ди напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као ѣ и к, н. п. госпођ, пуб, коск и т. д. а остали сви Србльи чиліају, као што и говоре, господ, пуп, коси и ш, д.

« PreviousContinue »