Page images
PDF
EPUB

О УДВОЈАВАЊУ СЛОВА.

(de literarum geminatione)

Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је х у Сла венском језику, н. п. маами, мáање; снаа; ора, ораа; пра, праа; гра, граа; стра, страа и т. д. Истина да се ове ријечи мушкога рода, у родит. јед. тако изговарају, као да би било једно дугачко а (â), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
„Праа има, ал' олова нема
,,Подигло се неколико Влаа
„И понели у тиквици праa*)

-

Два е и два и тешко ће се ђе наћи заједно једно до другога.

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се А послије о претвори у о; али народ свагда у таковом случају слије она два о у једно дугачко, н. п. колац, коца (мјесто кооца); болан, бона; соко, вӧ, сб, сочица, до, сто, го и т. д. (ја се опомињем само у потмо о два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језику х, могу се и два о заједно наћи, н. п. соа, у звателн. соu; поод, пооде, поодими и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок). У таковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у шрбуу, у кожуу, уруу:

,,

У злу руу, у кожуу,

,, у злој капи, и шубари

[ocr errors]

Два једнака полугласна слова нигђе не могу стајати заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложеној ријечи, н. п. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржами, мачји, мачица (а не маччји и т. д.), квочка, квочемина и т. д. или се уметне а међу њи, н. п. одаднити, изазвати, одадријеши, безазлен; као и са сином, са сестром; са земљом и т. д.

О СЛАВЕНСКим слОВИМА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae)

У Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, m. ј. 6, в, г, д, e Ж , , 9, 3, 3, и, ї, к, л, м , н, о, п, р, с, m, 8 , у, ф, х, т, ц, ч, ш, ш, ъ, ы, ь, Ѣ є, ю, х " , на, А(я), 3, 4, ѳ, V. Ако још к овима додамо ћ и џ (која се налазе у Српским рукописима од 400 и више година), и оно є, што се налази ў Србуљама, онда ће и бити 48. Из овије слова ми имамо: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, Ъ (о којима за сад не треба више говорити); а немамо: 5, 5, ї, 8, ф, х, %, ш, ы, ь, ѣ, є, ю, А, ш, на,

ŵ9 Я 4, ө, v. Да узгред и њи мало прегледамо:

,

• Чита се данас у Славенском језику као и з (и Руси су га оставили одавно). 3. Није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено.

1 Значи 1) као и, н. п. віно **), архімандріть, пію, Марїа и т. д. 2) као ј, н. п. ближній, домашній, горній, козїй и т. д.

8 Значи као и у (и њега су Руси оставили).

4 Само је за туђе ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Прости Србљи или га изговарају као в, н. п. Стеван, Стева; Вилип, Вића и т. д. или га промијене у п, н. п. Стјепан, Трипуњдан, Трипко и т. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, које

*) Бекоји наши Списатељи пишу раана, подрааними, воозим. д Ово нипли је Српски ни Славенски, него је Њемачко - Српски: зашто су они виђели ђе Нијемци овако копе и натежу у њиовом је зику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се иште од слова, m. ј. да показују и разлику гласа у ријечма! **) Већ и Руси пишу вино, архимандрить.

***

се изговарају са ф (н. п. ђерђеф, 'аферим, седеф и т. д. *), a такове Бекоје морамо узимаши и Грчке и Латинске: зато ћемо и ми узети ф међу наша слова.

* Изговара се менше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Латинским ријеҹма, onore од Лапинскога honoг и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром, рабар; манути, дунути, маовина, дуовник и т. д. или су га промијенили 1) ув, н. п. сув, глув, кувати, дувами и т. д. 2) у г (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. доБог, виђег, нађог, чуг; ораг, наврг брда и т. д. 3) уј, н п. смеј и т. д. 4) ук, н. п. женик.

Какогођ што се г претвара ужи уз, тако се у Славенском јези ку претвара хусиуш, и у таковом догађају Србљи су гопово свагда задржали сиш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси, орашје; дијати, дишем, маати, машем; снаа, (дат.) снаси (и снаи); дувати, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изговарало, али га опет морамо узети за туђе ријечи (овђе треба разумјети и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми садузимамо, н. п. воздух; ја овђе ниши би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуј. ни воздук: зашто онда нити би била ријеч наша ни Рссијска), као и ф. - Није слово, него је читав слог (от, или от) и ријеч. Од прије, док није било аршије на штампе, морали су људи све књиге писати на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљенше артије сад; запо су се старали да пишу што се може краће; и тако су почели надметами тишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодити, н. п. хс, оц, двдь, бѣ, гъ, значи, христос, отац, давид, Бог, господ и т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже писало, а другу што се шлисђео паргамент.

,

СБН

[ocr errors]

1ц Такођер није слово, него је састављено као и %; Руси и остали, готово, Славенски народи изговарају га као шч тако и НОВИ КЊІжевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банату; а остали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шт, н. п. аще, щедрома, пища, пещера, чаше аште, штедрома, пишта, пештера и т. д. **). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски книга, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском јеанку пишу са щ, или шт, н. п. штит, заштитити штука, пшене, шшипами, пришт и т. д. или ћ, н. п. ноћ, пећ, моћи, пећи, жећи, пишући, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између е и и (готово као Њемачко й), али у Српском језику нема таковог гласа, нити га Србљи могу изговорити, него га у црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бик и т. д. Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшава полугласна слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость, чапни се учитељ, коњ, лебеђ, радосћ и т. д. ***). У старим књи гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ь), н.и.

*) Србљи, који живе по варошима (како у! Сријему, у Бачк. и у Бан. тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, тако, да га кашто и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику х пред в), н. п. фала, фалити, уфатиши, Зафашиши, дофатиши и т. д.

**) И у Сријему има старије попова, који још овако чате.

***) Може бити да Руси могу њим умекшати и остала полугласна слова н. п. 6, р, с ипі. д. али Србљи не могу. И само дит напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као ђић, н. п. госпођ, пућ, косћ и т. д. а остали сви Србльи читају, као што и говоре, господ, пут, кост и т, до

вь заповѣдехь твоихь; кь заповѣдемь твоимь; печаль прієшме 2 грѣшникь ёставляющих законь твои и т. д. * Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају послије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошто*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чаши се вјера, мјера, рјека, горје и т.д. А кад стоји послије лин, онда се л чати као љ, каоњ, аѣ као е (j са л слије се у љ, а сануњ), н. п. лѣто, нѣдра, чати се љето њедра и п. д.

,

,

6. У почетку се изговара као Ѣ (је), н. п. єдинѣ єжъ, чати се једин, јежи т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа!), н. п. отецъ (у родиш. млож), спасєнія (у имем. млож.) и

п. д.

о Какогођ што је Ѣ сложено из јие, тако је ю сложено из ј и у, н. п. югъ, царю, мою, чати се југ, царју, моју и т. д. а кад споји, послије лин, онда се л чати као љ, и као њ, , а ю као у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чаши се људи, земљу, свјатыњу, богињу и т. д.

Х (јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику.

● (5) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу сво‐ ја слова. а (л) Сложено је из ј и а (као и Ѣ из ј и е, и ю из ј и у), н. п. заворъ, кагода, царя, моя, творятъ, чати се јавор, јагода, царја, шворјаш, мојаи т. д. А кад стоји послије лин, онда се л чати као љ, н каоњ, а я као а, н. п. земля, святыня, чати се земља, свјашыња.

Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили).

Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него као ш; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о, н. п. Феодоръ, Афинии п. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и Србљи) ш мјесто, н. п. шеашеръ, математика, аптека. Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. п. Паѵелъ, еѵхарїстїа, еѵаггеле. 2) као и, н. п. мѵро, mѵ ѵран, и т. д. Већ и Руси пишу Павелъ, евангелїе, шираннѣ и т. д.

Ово је био говор о „Славенским словима, којије ми немамо (нити нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ђ,], љ, њ, ћ, џ.

и Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјенбали, наруџбина). 5 и ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, твердь, кдь, мѣдь, треба читати лебеђ, Госпођ, тверђ, јађ, мјеђ; а путь, радость, милость, (ако треба читати) пућ, радосћ, милеск: онда Славенима треба ђић, као и нама: зашто они само слова немају, а гласове имају као и ми.

љињ Требало би Славенима какогођ и нама. Кад би у Славенском језику (или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или преба чатити конем, или коњем; кони, ИЛИ КОЬи; конски, или коњски; учителем, нли учитељем; учители, или учитељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или Бољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или кољи; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсудити, или имају правије ђеца, која поју у цркви Буди имја Господње, или учитељи и свештеници, који читају Господне и т. д. Код нас ђевоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни треба чатити љиињи: зашто је (веле) у именителном умекшанолин, па свуда остаје као љињ; али је по слаб иговор: кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писами я ни ю, него а и у, н. п. требало би писати землу, волу, боги

***

ну, кона, учитела, кону, учителу, па би се чатило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учитељу: него је то, с опроштењем, крпеж, који показује недостатак Славенске Буквице. Тако је исто потребно ј у Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судїя, у вин. струю, Трою, судїю: требало би и у род. и у дат. писати струји, Троји, судији, а не струи, Трои, судїи.

О ГЛАСОУДАРЕНИЈу.
(de accentu)

у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака: •

Први (`) стоји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, преметати, преметнути, шица, пити, крст, прст и т. д.

[ocr errors]

Други (') стоји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сека, рука, викаши, душа, рикати, весеље, ірками, срна и т. д.

Трећи () стоји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, тело, бир, сунце, круг, рој, памтити πρη, κρε мок, цоњка и т. д.

,

,

Четврти (^) стоји над оним словом, ђе се глас тако протеже, да од протезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. наво; (и свуда у родиш. млож.) десет људи, пеш оваца, свију народа и т. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ће се по времену одредити у граматикама; а ми овђе за сад само да опоменемо још нешто код обије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи:

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у једнаким ријечма, н. п. бацами оштрије се изговара кад значи рефеп, него кад значи merfen; тако се ора изговара оштрије кад значи ðie rehte Beit, него кад значи діе Пив; тако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (*) ђе се ониприје изговара, као што се може виђети код бацаши, јарица, пара и п. д.

[ocr errors]

2) Код трећега (") треба упамтиши: а) ђе је гођ на другом, или на трећем, или на четврпом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри (`'), н. п. овчар, ратар, радост, господар, готовљење, горопадник, војводовање и т. д. зато ја нијесам (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, ратар, рвач, радост, рањење, ношење, мошање,гњецован голетан, грађанче и п. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. п. готовљење, ријење, војводовање и т. д. запо га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), каб што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. писање, стругање, досађивање, откупљивање, лу. бљење, и т. д. в) готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шарам, вежем и т. д. (у оваковим глаголима).

3) И четвртога је знака (^) глас двојак, које је најлакше познати у једнаким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет лијепи друга (што се конци препредају): овђе се у десет лијепи друга не протеже тако глас, као у седам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десет грана, и допао рана и т. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, воду, вӧдо, водом, води, воде, вода, відама; соко, соколе, соколе; лонац, лонца (а ронац, ронца!), лбнци, лонаца, лонцима; писати, пишем, писаше; јунак, јунака, јуначе, јунака и т. д.

склоНЕНИЈА,

(de substantivorum declinatione)

Српска имена суштествителна имају четири склоненија

Прво Склоненије,

По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о, која у род. имају ла; и неколика на е н. п.

[merged small][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][ocr errors][merged small][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][merged small][merged small][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][merged small][merged small][merged small][merged small][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][merged small][subsumed][merged small][subsumed][subsumed][ocr errors][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][merged small][merged small]

*) У пјесмама се налази ђешто дам. млож. као твор. јед. (као што је и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако Турком Турски селам даде и т. д. Бешто се овакови дат. млож. падеж може чути и у говору, особито у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасту на еви или на оби, н. п. Воловом, соколовом, царевом; пријатељем, момком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја то нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим, соколовим, царевим, пријатељим (као Турски Турцим Бога називаше); или волов’ма, пријатељ,ма и т. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п. прстом, зубом, ноктом? **) Бешто се може (особито у Сријему, у Бачкој и у Банату) изостаБити ово ма у твор. и у сказ. млож., н.п. сјелени, на волови, у котлови и т. д. И овако се по реченим мјестима (особито у писању) изоставља ма у твор. и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествителни и прилагателни, и код ђекози мјестоименија (н. п. мој, твој, свој, чиј). Али у Србији, у Босни и у Ерцеговини, слабо се п у пјесмама чује (н. п. Ас ајдуци како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред. м. н. п. На синџирим ситне титренке; у Руњанским зеленим ш зицим; Под чадорма робље подјелеше и т. д.

« PreviousContinue »