рећи ћу и м. д. 2) шшо ове разлике немају ни Грци ни Лашини, него ino Бременима накнађавају (защо и у нашим Славенским граматикама стоjи сотворихЪ од шворю, напишахъ од пимаю, купихъ од купую и м. д.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и доказати ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. демен ићи, и tommen доћи; fuden шражими, finden наћи; али ми имамо доћи и долазиши, наћи и налазиши, дами и давами, чуши и слушами, рећи и говорими, уземи и узимами, и ако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пут онолико глагола, колико остали народи. По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају сватри лица, н. п. говорим, говориш, говори и m. д. 2) на глаголе безличне, који се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, стужује ми се, грми, ведрисе, облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи готово ништа : а) зам, што мʌоги глаголи, који се броје у безличне могу имати и остала лица, н. п. ја не грмим, не грмиш ни ши, него Бог (или свети Илија); види онај, који ведри и облачи и т. д. 4 б) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични. 1 3 " По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и Билне. непра , Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова три: јесам, оћу и могу (јесам и оћу неправилни су и код осталије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, каб остали наши глаголи; а у осталом спреже се по другом спрезању, као печем, осим шмо се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо; мореме и можеше); а остали су сви правилни. Истина да се у постајању времена налази вешто особима разлика, н. п. притиснем, примненуми, примиште (и примисну); погинем, погинуми, погибе (и погину); окренем, окренуми, окреме (и окрену) и т.д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само шмођог, и. п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; тако подај (му, joj), удри (удрите) “ и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелителном, а у осталом се говори дам, дами; ударим, ударими, ударио и т. д. Што је гођ склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре зање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мје стоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имати око десет премјена; а глаголи се премјењују по лицима, по броју, по временима, и по наклоне. нијама, и могу имати преко тридесем премјена (а Латински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије). Времена по памети нема више, него само три, м. j. садашње (које је сад), прошавше (што је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, пі. ј. садашње, и два прошавша (1-во полупрощавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купласмо шљиве, кад он дође ; ши пјеваше и м. д. а 2-го скоропрощавше, које имају сви глаголи, н. п. ми куписмо шљиве данас саздан; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причастије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или јесам), онда ћемо имати три прошавша времена, . j. полу прошавше, скоро про шавше и давно прош а в ше (у говору се и ово давно прошавше Бријеме може узети двојако, м. ј. још давније, н. п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. Но ово не иде у спрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагателни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Буду. ће вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или о кум, н. п. оћу му да ми, њему ћу даши; ми ћемо купими и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедње ши, и мјесто њега дође ће те се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даћу, купиће, плашићемо, имаћеме, оплешћу (већ је казамо како се с пред и претвори у ш), јем ћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопредјеленом свршују на ћи (мјесто ми), може се ће и послије глагола писати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћу и т. д. Али кад се о послу сумља, или се одлаже, и каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускосимо и m д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н.п. ако дођем, кад запишем, ако покосим и т. д. Код глагола дами, знами, има ми, смјеми и Кеми, кад се сумља, онда се (особимо у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (а i се пред 6 претвори у д), и. п. ако дадбудем, ако знадбудем, ако има дбудем, ако смјед будем, ако ћедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем. I У Славенским граматикама имају четири наклоненија (изјаВишелно, повелително, сослагателно и неопредјелено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од мри, м. j. 1-во и 3јавишелно, у коме какво лице што ради, или показује да је што радило, ил да ће радити, н. п. пишем, писао сам, писаћу и т. д. 2-го повели щелна, у коме се што заповиједа (наговара, моли, или нуДи) другому коме да ради, н. п. пиши, пишите; усмани, донеси, дај, реци и м. д. 3-ће неопредјелено, у коме глагол стоји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. суштествително име именим падежу), и п. писами, радими, говориши, ићи, доћи, чуми и м. д. А 4 -мо сослагателно узели су граматици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Ламинин каже једном ријечи, н. п. habuerim, attuleris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узети двије различне ријечи мјесто те једне Лашинске, м. ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђеши да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. трним, мрпиш, мрпи, трпимо, мрпище, трпе, прпља, трпљаше, мрпласмо, мрпљасме, щрпљау, трписмо, трписме, мрди. ше, трпљео, прпећи и т. д. А да сам био знао, и аще бы есмь питалъ, то су читави разговори. Тако се у нашим Славенским граматикама налази и смрадамелни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да бїюся, пишаюся, творюса, нијесу глаголи страдамелни, као ни боюся и мруж даюся отложителни; а ко је разумјео што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаће и сам, да пиманъ былъ есмь не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есмь былъ питанЪ, и био сам каран (истина да се говори: био сам каран, бићеш бијен, били су дочекани; али у садашњем времену нико не ће рећи: бивам каран, биваш мољен, него карају ме, 1ле ме, бију га, траже ще и м. д. А и у прошавшем и у будућем вреwну не говори се код свију глагола са страдателним причастијем, н. п. Сићу тражен, биосам мољен, него тражиће ме, молили су ме, звали су га и щ. д.). Сви се наши глаголи (осим неправилни оћу и могу) свршују у caдашњем времену (наклоненија изјавителнога) на ам, или на ем, или на им, и но щом се свршивању раздјељују на три спрезања. У спрезању нами (као и осталије Славенски народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопредјеленом *); а кад се *) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматнику (као што је и у језику, онда не ће по дојакошњим правилима („измѣняюще у или ю на ахЪ”) морами биши: зовахЪ, важахЪ, ищахъ, смра то двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело спрезање раздвојено на me двије стране, па наклоненије повелително и дјејствително причастије садашњег времена иде по садашњем времену, а осталс спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ће с виђеми сад из самога спрезања. Будући да неправилни глаголи јесам и оћу помажу ђешто осталим глаголима (и себи) у спрезању, за по Кемо ево најприје метнуши њиово спрезање : дахъ, женахъ, перахъ, алчахЪ и т. д. нити ће се морати казаши „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и м. д. ниши ће од воскресаю моћи бими воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухЪ; од купую, купихъ; од срѣмаю, срѣмохъ; од падаю, падохь; од поминаю, помянухъ и т. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наЋерале Г. Добровскога, да каже у Славину (рецензирајући Славенску граматику Г. Мразовића: mit einem Korte, es muß in Den Slavenischen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Snftem eingeführt werden (једном ријечи, мора се у Славенске грамашике, и у саму Росијску, са свим други ред увести). *) Јесам и оћу имају двојако у садашњем времену, м. ј. јесам и сам, оћу и ћу; какогођ што је код мјестоименија разлика између мени и ми, меби и ми; мене и ме, њега и га, шако је и овђе између јесам и сам, оћу и ћу; и који је оно разумијо, разумјеће и ово. **) Ово је по Ресавскоме и по Сремачком нарјечију ђе је гођ м мје смо К. Ерцеговци додају кашто н ш пред и свуда, н. п. шкадија (шћа), шћерде (щће) и г. 4. |
