Па појаха хата од мегдана,
Узе собом неколико другах,
Сенатора Церовић-Новицу
И сердара Бурашковић-Сава,
Од Ћеклића два сокола сива,
Попа Пера и војводу Бура
И рођака Пера капетана,
И још ш њима неколико другах,
Те пођоше преко горе Црне,
Брже дошли у питому Жупу,
И ту нашли Крца Петровића
И сокола Пека капетана,
Бе чињаху станак с Жупљанима;
Тек виђеше свога господара,
Весеље му чине из пушаках,
Добро су се Мирку ограшили,
Па му љубе руке и кољена:
,,Благо нама, огријано сунце!
„Када ни те књаже оправио,
„Не жалимо сада умријети.
Ма их Мирко добро слобођаше,
И питаше за Турску ордију,
На коју ће банду ударити.
Сердар Шого Мирку кажеваше:
"Ја сам синоћ војску уходио,
„Учуо сам у војску телара,
,,Е ће сјутра на Божић у јутру,
Теке сване и огране сунце,
,,На манастир овђен ударити.“ Тадер Мирко поче соколити:
„Не бојте се, моји соколови!
"Ил' ћемо их овђен дочекати,
„Но ме слушај, Шого моја слуго!
„Ти покупи Жупске поглавице,
„Хајде ш њима право Бухавици,
,,И ево ти Пера капетана,
,,Ту ће доћи пјешци и коњици
„И пред њима сви Никшићки Турци,
И тунак се ш њима покољите,
„Ја ћу овђен с Новицом чекати
„И с осталом јуначком дружином,
„Дочекати низам уређени
„И осталу сву Турску ордију,
„Без замјене цркву пустит не ћу.“
6. Како рекли, тако учињели.
Как у јутро зора забијели,
Боже мили, сила ударила,
дарила сила и ордија,
На манастир са свакоје стране,
Навалили с топом и кумбаром;
Ема Мирко слободи дружину: 1
,,Не бојте се, моји соколови!
„Мол'те Бога, а туците Турке, „Без замјене не пуштајмо цркву.", 0.2 Црногорци сви слушају Мирка, Пушке грме, крв се пролијева, Све падају на буљуке Турци, А кад мрче и почину сунце, Одбише се од авлије Турци. Ема Мирка гласи допадоше,
Баш од војске паше шерашћера,
Е ће Турци Жупу оставити
А на Острог с војском ударити,
Тада Мирко кликну Црногорце:
,,А на ноге, моји соколови!
„Јуначки смо Жупу осветили
„И бијелу цркву светог Луку,
„Но ми ево гласи допадоше,
,,Е ће сјутра сва Турска ордија
„Ударити преко Планинице
На светога Василију свеца,
„Него хајте, да их дочекамо.“
Сва дружина Мирка послушала,
И одоше гори Бухавици.
Здраво дошли горњем манастиру,
И тун свецу пољубили руку,
Међу собом вјеру уфатили,
Да чувају Василију свеца,
Како им је књаже наредио;
Ма се мука, браћо, затворити,
Предали се Брцки капетани
И њихова војска сваколика,
Нагрдили себе пред свијетом,
А пред књазом име изгубили,
Ласно Турцим' на Острог удрити,
Е имаху педесет топовах,
Те гађаху Василију свеца,
Ема бјеху уздајна дружина
Са соколом Мирком Петровићем,
Те шибама одбијају Турке,
И туку их на свакоју страну, Стоји јаук око манастира. Боже мили, чуда великога! Ко ће сили Божјој одољети, Кол' побити све цареве Турке? У манастир поју Црногорци, Припјевају свога господара, Свијетлога на Цетиње књаза: „Господару, на далеко ли си! „Сунце жарко, на високо ли си! „Брђани се сви твоји предаше, „И пашама руку пољубише,
„Брат ваш Мирко у невољу цмили, „Нема ш њиме но двадесет другах,
„Соколовах од горице Црне,
А на њих је велика невоља:
„Дан осми је јутрос освануо, „Ни сједоше, ни љеба једоше, „Но све туку Турке на буљуке, „А кликују свога господара, „Да им шиље индат у Острогу.“ Глас допаде књаза на Цетиње. Теке бјеше војску окупио, А Ђорђија дође из Русије, И каза му, што је и како је, Па на троје разређује војску: Једну даде Перу, стрицу своме Да он Мирку оде у индату, А Ђорђију на Црницу спреми; А ситну је књигу направио
На Грахову војводи Јакову:
„Чекај бане, војвода Јакове!
„Турска ће те војска опасати,
„Прибрани се у бијелу кулу,
„Док овамо побијемо Турке.“
Па Данило хата појахао,
А пред војском у Брда отиде,
Ha царева удри шерашћера,
Стаде цика танкијех пушаках,
Стоји јека вељијех топовах,
А у Турке загрмљеше муње,
Огњевите муње и громови,
То не беху муње од облаках,
Него војска Петровића књаза,
Тун цркају хати и парипи,
Гину млоги крајичници Турци,
Сијеку их млади Црногорци.
Хиљаду им посјекоше главах,
И толико живих уватише,
Преко Зете Турке проћераше,
Хиљаду их Зета потопила;
Књаз ишћера из границе Турке.
У то га је књига допанула
Од широка поља Црмничкога,
Од сокола Петровића Ђорђа:
„Гоподару, огријано сунце!
„Посоколи твоје Црногорце,
,,Ми овамо задобисмо Турке,
„А цареве топове узесмо
„И велику хазну и џебану,
|